Arijevski govori su opasni, a njihovi efekti užasni

Marakeš – Naoružani beli supremisti kao neka vrsta nove pretnje Americi? Može i tako da se kaže ukoliko se dublje zaroni u priču filma „Poredak”/„Naredba” slavnog australijskog reditelja Džastina Kerzela, u kojem igra Džud Lou i sa tom ulogom sada konkuriše i za Zlatni globus i za Oskar.

Zanimljivo, ali Kerzelov vrhunski napravljen istorijski triler o neonacističkoj bandi tiče se prošlosti. Tačnije, istinitog događaja od pre četiri decenije kada je takva banda terorisala severozapad Pacifika, pljačkajući banke kako bi finansirala svoje akcije za masovnu pobunu i pobedu „bele arijevske Amerike”. Kerzelov napeti film prati agenta FBI (Džud Lou) nekoliko godina u akciji razotkrivanja ove neonacističke organizacije i njenog lidera, čiji lik u filmu tumači Nikolas Holt. Međutim, ovaj australijski autor dela, poput „Snežnog grada”, „Magbeta”, „Kelijeve bande” i na beogradskom 50. Festu nagrađenog „Nitrama”, od ovog svog filma tvori neku vrstu napete refleksije o američkom nasilju koje se proteže decenijama.

U Marakešu, sa ovim Kerzelovim filmom otvoreno je 21. festivalsko izdanje i to je bio zgodan povod za susret sa njim u bašti legendarnog hotela „Mamunija” i za ovaj ekskluzivni intervju…

U vašim filmovima sve deluje tako prirodno od prvog do poslednjeg kadra, čak i osećaj sumnje kod gledalaca, kako to postižete?

Mislim da mi upravo to postaje sve važnije. Kako uđete u film, i osećate se kao da su likovi već živeli i da će živeti i posle filma. Pokušavao sam da ih vrlo brzo prizemljim i stvorim im neku vrstu autentičnosti. Ali, bilo je nešto što mi se zaista dopalo u vezi sa ovim scenarijem, a to je što lik kojeg igra Džud Lou ima mnogo misterije u sebi, tako da nikako da shvatate ko bi on mogao stvarno biti. Nisam osećao da mi treba neka vrsta podteksta o tome ko je on, a u vezi sa tim bih pomenuo filmove Sidnija Lumeta i Milijama Fridkina i likove kakve je tumačio Džin Hekman. Ne znate ništa o njima, ali kroz njihove odluke tokom filma kao da vidite i neku vrstu proživljenog života, a ne razumevanje vrste konteksta iza njih. Moja najveća stvar u ovom trenutku je kako da odmah prizemljim publiku.

Jedan prekinuti telefonski poziv zapravo govori mnogo o istoriji, čak i profesiji vašeg glavnog junaka i onih koji stoje iza njega?

Volim sažetost. Mislim da je zaista interesantno da postoji nekoliko vrsta malih tragova, poput onih u vestern filmu kada u mali grad dolazi mala figura, a u okruženju je neverovatna vrsta pejzaža. Odmah znate da je taj čovek stranac. Postojali su ti određeni filmski elementi za koje sam mislio da su zaista zanimljivi i to sam iskoristio.

Da li je pravi trenutak za ovakvu priču ako posmatramo okolnosti oko nas?

Da, uvek je neverovatno kada možete da ispričate priču o drugom periodu koji nekako jednostavno govori i o sadašnjosti. Priča je zasnovana na stvarnim događajima koji su bili relativno neprijavljeni, do kraja neotkriveni i prilično misteriozni. Mislim da je na neki način sve ipak dosegnuto, posebno u vezi sa Tarnerovim dnevnicima i kako je ta knjiga na neki način živela u senci dugo vremena. Danas se definitivno vodi razgovor o ovoj vrsti „temperature”.

Naslov vašeg filma može da znači i poredak i red i naredba i o svemu tome i govorite, a kako vidite sve ovo danas kada idemo udesno u mnogim zemljama?

Pa, u Australiji je isto. Ljudi su ono što me je zanimalo u ovom filmu. Zašto ljudi traže odgovore posebno i glasove onih za koje znate da su ekstremni. Zanimao me je taj osećaj potrebe ili želje da se okružite zajednicom i taj osećaj da želite da vas neko čuje i prihvata. Ono čime sam bio više fasciniran nije toliko vrsta sposobnosti nekoga kao što je neonacista Bob Metjuz da na neki način privuče ljude. Više me je zanimalo kako članovi porodice i zajednica počinju da traže odgovore u toj konkretnoj ideologiji. Tako da su to uvek bile stvari koje su fascinantne.

Da li ste se pribojavali da nekoga poput Boba Metjuza ne pretvorite u filmskog heroja?

Kada imate posla sa ovakvim figurama, treba pronaći pravi balans u načinu na koji ih prikazujete. Pravo pitanje za mene je bilo zašto Bob Metjuz, ili šta je to u njemu što je povezano sa velikom grupom ljudi? Stvarno je stvarao neku vrstu armije sledbenika. Morate da razumete kakva je ta ličnost i u isto vreme da balansirate kako ne biste izazvali empatiju za njega kod gledalaca. Sve su to škakljive stvari za ravnotežu. I u prošlosti sam u svojim filmovima imao prilično kontroverzne likove i uvek mi je bilo važno da vodim računa da ne dozvolim da se oni previše „zaigraju”.

Niste želeli da ovakvu rasističku, belu supremaciju predstavite kao kao žrtvu sistema?

Naravno da ne. Mnoga moja istraživanja su se bavila pitanjem koliko su takve zajednice zaista obespravljene, koliko su otvorene i koliko u njima postoje ljudi poput Metjuza. Mislim da je teško odrediti šta je glavni problem kod njih i u njima, jer se ova užasna ideologija nalazi na njenom vrhu, među onima koji su vični da među običnim, malim ljudima stvore taj nedostajući osećaj pripadanja porodici i zajednici. Njihovi arijevski govori su manipulativni i opasni, a efekti užasni. Kakva je to magija koja čini da ljudi počnu da slušaju ovu vrstu ideologije, koja tako ekstremno uvlači u pogrešno pripadanje? Time se bavi ovaj film.

Bavi se i agentom FBI, ipak je on glavni filmski lik, ali i neko ko je povređen i fizički i psihički i kao takav treba da štiti „normalne vrednosti”? Je li ovaj lik zaštitnik jednog krhkog sveta?

Da, to mi je bilo zaista zanimljivo. I u vesternima uvek postoji neka vrsta glavnog protagoniste kojem je namera da spasi grad, ali ima i toliki broj grešaka u sebi. Takvi likovi su i neka vrsta neuspeha reda i zakona i kao da su tu samo da pokupe nered svih drugih. Lik agenta kojeg igra Džud Lou je neka vrsta antiheroja i to je ono što ga povezuje sa publikom. Unapred znate da on mora da pobedi, ali publika stvara empatiju zato što on stalno izgleda kao da pada sa litice.

I vaši drugi filmovi poput „Nitrama” ili „Keli ganga” su bili sjajni, a koliko vam je teško da zaštitite svo rediteljski identitet i svoje autorske vizije?

Nažalost, sve zavisi od budžeta. Kada imaš više novca i više snimajućih dana, možeš bolje da držiš oči na projektu i da slediš svoju viziju. Na sreću, donosio sam odluke i radio na filmovima u kojima je postojao element poverenja, a obim projekata je bio dovoljno skroman da sam mogao da ga zaštitim. Bio sam oduvek fasciniran ovim žanrom kojim se bavim. Ima u tome klasicizma, ali ja tako volim. Od početka radim sa Adamom Arkapouom kao direktorom fotografije i njegova kamera je velika podrška. Od početka smo prolazili i kroz teške periode, ali smo naučili da imamo i dozu pametne ekonomičnosti i jednostavnosti u stvaranju filmova. Inače, lično volim razne žanrove.

Sa filmom „Nitram” ste pre dve godine pobedili na 50. Festu u Beogradu i osvojili još jednu nagradu, jeste li znali za to?

Da, jesam znao! I zaista moram da kažem da me je ta vest veoma obradovala jer se radi o „Nitramu”, filmu koji mi je bilo veoma teško snimiti u Australiji. Kao što znate taj film je zasnovan na istinitom događaju masovnog pucanja i ubistava u Port Arturu i bilo je zaista teško tamo snimati i oživljavati nezaceljene rane. Imao sam veliku odgovornost zbog ovog filma i mnogo mi je značilo kada sam obavešten da je on pobednik u Beogradu. Zaista vam puno hvala.dubra