Kraj liberalne demokratije

Čuveni Frensis Fukujama, čuven upravo zbog svojih intelektualnih proroštava, od pompeznog najavljivanja „kraja istorije” početkom devedesetih, sve do najnovijih očitovanja kuda to svet zapravo smera, nakon skorašnje Trampove pobede objavio je u „Fajnenšel tajmsu” tekst s analizom značenja te pobede za poredak globalne liberalne demokratije, koja se po njemu približava svom kraju. Fukujama je uvek voleo da najavljuje razne krajeve koji nikako da se dese, jer je njegov pompezno najavljivani kraj istorije pre tri i po decenije bio „samo” kraj hladnoga rata, nakon kojeg se desilo toliko istorije da smo trenutno zaglavili u novom toplo-hladnom globalnom ratu, u kojem nam se istorija potpuno vratila kao bumerang svom svojom silinom.

Što se tiče najnovijeg Fukujaminog proroštva o kraju liberalne demokratije, ono svakako nije bez osnova, jer nakon druge Trampove pobede svet zasigurno neće biti isti, ali je opet preterivanje misliti i da će biti potpuno drugačiji, kao što je već jednom Fukujama mislio – pa opet ništa. Za razliku od pompeznog Fukujame, mi skromni i realni naučnici nismo skloni pompeznosti, a kad i najavljujemo razne „krajeve” znamo da to zapravo nije kraj već samo prelazak i novi početak. Tako je potpisnik ovih redova upravo ovde, u ovim novinama i u ovoj rubrici, u oktobru 2008. godine, nakon što je istutnjala globalna finansijska kriza, objavio tekst pod naslovom „Kraj neoliberalnog doba” i deceniju i po pre ušuškanog Fukujame opisao ono što će se desiti sa svetskim kapitalizmom koji će iz jedne svoje faze naprosto preći u svoju narednu fazu. Tada smo ovde napisali da će fazu liberalnog kapitalizma neminovno smeniti faza tzv. državnog kapitalizma i da će svet shodno tome ponovo morati da pronađe jake i sposobne državnike i ekonomiste „kako bi ponudili nova rešenja za iskušenja novoga veka”.

I eto, deceniju i po nakon što smo ovo napisali, tu je ponovo Tramp, a pre, verovatno i posle ovog „drugog Trampa”, po svetu će biti novih „Trampova”, što svedoči da mi iz rimskih provincija nekada bolje vidimo i ocenjujemo situaciju nego oni iz „Rima”, poput Fukujame. Jer mi ljuti graničari izloženi smo svim geopolitičkim vetrovima, posebno na Balkanu, posebno u Srbiji, što je prilika da ih sve precizno izmerimo i konačno nađemo njihov krajnji vektor. Nove nužde rađaju nove sile, pisao je nekada veliki vladika Njegoš i Kisindžer verovatno ne bi bio Kisindžer da ga nevolja nije u 16. godini bacila u izbeglištvo pred nacistima, koje je potom lovio, što je očigledno onaj momenat u biografiji koji fali u svilu i kadifu ušuškanom Fukujami da bi postao pravi svetski mastermajnd poput Kisindžera.

No, da ostavimo i velikog Kisindžera i nešto manjeg Fukujamu po strani i da se vratimo svetskom sistemu i njegovom aktuelnom trenutku. Kao što smo napisali pre tačno 16 godina, upravo ovde, trenutno smo pri kraju faze neoliberalnog kapitalizma, te Trampove upravo najavljene drastične tarife, za početak Kanadi i Meksiku, svedoče da se vraćamo u fazu državnog kapitalizma, što nije ništa novo, budući da smo u tu fazu već jednom ušli, tokom Drugog svetskog rata, te je ona trajala sve do Regana i Margaret Tačer osamdesetih godina, koji su i inaugurisali ovu neoliberalnu fazu kapitalizma, ali u njoj nisu otišli toliko daleko, jer su ipak bili pošteni konzervativci, koliko su joj zapravo doprineli oni sleva poput Blera i Klintona, koji su se definitivno odlepili od radničke klase, kojoj je levica bila do tada posvećena, i ušli u savez s elitama ostavljajući radničku klasu na vetrometini i da se kiseli u kaci globalnog liberalnog kapitalizma. I onda nije čudo što ta radnička klasa na Zapadu tridesetak godina kasnije ne glasa za blazirane levičare, već za populiste poput Trampa, Le Penove ili Melonijeve, koji su zapravo spoj konzervativizma i socijalnih politika i koji nude sklonište pred svim zlima liberalne faze kapitalizma ponovo u okrilju tople nacionalne države. Oni zapravo obnavljaju jednu od najznačajnijih zapadnih političkih tradicija, tradiciju tzv. konzervativaca blagostanja, odnosno socijalno-liberalnih konzervativaca, kojima su nekad pripadali Čerčil, De Gol i Adenauer, a o kojoj je potpisnik ovih redova pasionirano pisao u svojim knjigama, znajući da će taj trenutak ponovo doći i, evo, već godinama se vraća natenane.

Međutim, problem s globalnom aplikacijom državnog umesto liberalnog kapitalizma i Trampovih reči da je „tarifa” najlepša reč u engleskom jeziku je to što su trgovinski ratovi neminovni, te oni već uveliko traju još od prvog Trampovog mandata. Međutim, bolji su i trgovinski ratovi od onih realnih i vrućih, kojih opet po sili nužde transformacije svetskog sistema ima i mora da bude svugde po svetu, jer smo i prethodnu fazu iz (prve) liberalne u (prvu) državnu fazu kapitalizma imali tokom Drugog svetskog rata i nakon njega. Tako da je trenutno glavno pitanje koliko će ovi aktuelni ratovi ići daleko i da li ćemo opet imati pre ili kasnije veliki svetski rat, kojem trenutak, iako su se mnogi sada uplašili, ipak još nije došao. Tome u prilog govori činjenica što je Tramp bio i verovatno će opet biti skloniji trgovinskim nego vrućim ratovima, ali treba videti kako će hendlovati Ukrajinu i Gazu da bi se o tome doneo precizniji sud.

Konačno, lako je Trampu da Ameriku ponovo vrati svojoj ruzveltovskoj državnoj suštini, jer je Amerika država u punom smislu reči. Kina i Rusija su odavno u fazi državnog kapitalizma, kojim su zamenile odavno posrnuli komunizam. Onaj geopolitički entitet, kome će biti najizazovnije da bez velikih turbulencija pređe iz faze liberalnog u fazu državnog kapitalizma, jeste upravo Evropska unija jer ona nije država u pravom smislu reči i u svom unutrašnjem i u spoljašnjem ustrojstvu funkcioniše upravo kao hibrid liberalno-konfederalnih i državno-federalnih elemenata. Međutim, uz dužno poštovanje svim državama Evropske unije ona koja će biti lakmus papir buduće evropske transformacije je upravo ona ekonomski najjača među njima – Nemačka. Sudbina Nemačke biće, kao i mnogo puta do sada, i sudbina Evrope, a još je neizvesno u kojem će se pravcu transformisati Nemačka, a s njom i čitava Evropska unija.

Ta i takva Evropa je i sudbina nama ovde na Balkanu, jer nismo neko ostrvo u Tihom okeanu, već poluostrvo evropskog kontinenta, te se ne treba radovati eventualnim porođajnim mukama „nove Evrope”, već mi, ljuti graničari, ukoliko ne možemo već biti babice tog novog evropskog doba, ne treba da budemo ni njegovi porođajni bolovi, gledajući uglavnom svoja posla, kako bi ovaj prelazak epoha i u bližem balkanskom i u daljem evropskom komšiluku prošao što mirnije.

Naučni savetnik na Institutu društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista