Ni Amerika, ni Partizan, već Cibona

Povodom današnje premijere igranog filma „Dražen” u MTS dvorani, podsetićemo na dvanaest prelomnih meseci u karijeri Dražena Petrovića (1964–1993). U pitanju je period od juna 1983. do juna 1984, kada je iz Šibenika otišao u Zagreb da bi upisao Pravni fakultet, zatim produžio na odsluženje vojnog roka u Beogradu, i na kraju – i pored primamljivih ponuda Partizana i nekoliko poznatih američkih univerziteta – potpisao za zagrebačku Cibonu.

Dražen je već kao osamnaestogodišnjak bio zvezda u Prvenstvu Jugoslavije, tada najboljoj nacionalnoj ligi Evrope. Šibenku je vodio do kontroverznog finala sa Bosnom, proleća 1983, u kojem je kratko slavila posle majstorice (doneta odluka da si igra novi meč na neutralnom terenu, u Novom Sadu, Šibenčani nisu došli, titula dodeljena Sarajlijama).

U tom trenutku svi su hteli Dražena koji je narednih meseci služio vojsku u Beogradu i trenirao s Partizanom čiji sportski direktor Dragan Kićanović je želeo da napravi jak tim od mladih igrača (narednih godina su se pojavili Đorđević, Divac, Paspalj, Danilović…). Imao je ponude od nekoliko američkih koledža, pre svega od UKLA i Notr Dama, ali je Cibona sve vreme bila u prednosti. Najviše zbog Draženovog brata Aleksandra koji je nosio dres Zagrepčana.

Dražen je potpisao za Cibonu 4. juna 1984, dan pre završetka prelaznog roka, koji minut pre no što je produžio na Plitvice da bi se priključio reprezentaciji Jugoslavije koja se pripremala za Olimpijske igre u Los Anđelesu. Prema svedočenju novinara i hroničara Cibone Zorana Kovačevića, ugovor je potpisan u popodnevnim časovima u čuvenoj zagrebačkoj diskoteci „Salunu”, otvorenoj 1970. godine, kao finansijska potpora klubu (prema sjajnoj ideji Pere Zlatara, tadašnjeg predsednika Lokomotive, kako se do 1976. zvala Cibona).

– Iz belog „golfa” šibenskih tablica izašli su Dražen, Aco, mama Biserka i tata Jole Petrović, da bi samo sat kasnije mladi, briljantni košarkaš – na kojeg je otvoreno „pucalo” još pet klubova, a najžešće uz njegovu Šibenku, Partizan i Bosna, potpisao pristupnicu za Cibonu. Kao da su i u Tuškancu bili zatečeni. Naime, nije uspela ni telefonska potera za članovima najužeg klupskog rukovodstva, jer niko nije ni slutio mogućnost takvog obrta. Stoga je Dražen, žureći na Plitvice, na okupljanje reprezentacije, samo stavio autogram, dogovorivši se da ovaj eventualno postane punopravan tek nakon razgovora i sporazuma roditelja i vodećih ljudi u upravi Cibone – piše, pored ostalog, u monografiji Cibone „Pola veka Vukova s Tuškanca”.

Dražen je izdvojio tri razloga zbog kojih je odabrao Cibonu:

– To su studije prava, izazov u Kupu šampiona (Evroliga) i želja da igram s bratom. Hteo bih da završim fakultet. Položio sam prijemni i studije će mi biti u prvom planu. Ako može Aco, mogu i ja. Ne želim da razočaram oca kome je škola najvažnija – kazao je Dražen o ocu Jovanu koji je bio Srbin (majka Biserka Hrvatica).

Tog leta Dražen je u 19. godini, zajedeno sa svojim imenjakom, veteranom Dalipagićem, vodio Jugoslaviju do bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. U oktobru, po novim pravilima (uvedena „trojka”), odmah je sa četiri „trojke”, protiv Sloge, najavio šta će biti zaštitni znak i njegove igre i Cibone. Na krilima „trojki” i Dražena, Zagrepčani su osvojili dve uzastopne titule prvaka Evrope (1985, 1986). Postao je najbolji evropski igrač i noćna mora madridskog Reala: na pet utakmica u Kupu šampiona dao je Madriđanima ukupno 205 poena (41 prosečno).

Posle četiri godine u Ciboni (1984–1'988) prešao je upravo u Real, a zatim nastavio u NBA, u Portland (1989–1991) u kojem je grejao klupu, što je tada bilo normalno, jer je postojao veliki jaz u načinu igre, pripremi i navikavanju stranaca u najboljoj ligi sveta. Snagom svog duha i talenta uspeo je da potvrdi svoju klasu u Nju Džersiju (1991–1993), u kojem je postao 12. najbolji strelac lige (22,4). U trenutku kad se očekivalo da postane još veće ime u NBA, nastradao je u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, 7. juna 1993. godine.