Pozdrav za sanjare i one koji nigde nisu kod kuće

Marakeš – Sve se menja kada Nur upoznaje policajca i njegovu supruga u Marselju gde je, prešavši preko mora, stigao kao ilegalni imigrant. Iznenađujuće, ali tvrdokorno grubi policajac Serž i njegova supruga Noemi uče ga da poput njih živi slobodno, ali čitava decenija života pred Nurem nije nimalo laka. A upravo tih 10 godina francusko-marokanski reditelj Said Hamiš Benlarabi u svom takmičarskom filmu „Preko mora” prati junaka poput Nura kroz to njegovo iskustvo izgnanstva, pozdravljajući ujedno sve sanjare i sve one koji se baš nigde ne osećaju kod kuće.

Scenarista i reditelj Benlarabi i sam je prošao kroz sve to što vidimo u filmu, stvorivši sebi dom i u Francuskoj gde živi i radi sa tim osećajem da i dalje „nije kod kuće”. U razgovoru za „Politiku” kaže da mu je bila potrebna „romaneskna širina kako bi ispričao desetogodišnju životnu priču svog junaka, jer je želeo da vidi kako ga je vreme obeležilo tokom egzila, a egzil je pitanje trajanja”. Said dodaje da postoji jedna fraza koja sumira film i njegov tretman vremena, a ona glasi: „Dani su beskrajni, a godine lete”, a upravo je tako u Nurovom životu (igra ga izvrstan filmski novajlija Ajub Greta). Sam film je postavljen na tri narativna stuba: Nur koji beži od nečega, policajac Serž (Gregoar Kolan) i njegova supruga Noemi koja ih povezuje (Ana Muglalis) i autorov fokus na prijateljskim i ljubavnim odnosima ovih glavnih melodramskih likova koji kao da povremeno izranjaju iz Sirkovih ili Fasbinderovih dela. Početna grupna putanja izgnanstva postepeno se pretvara u nekonvencionalno intimno i emotivno i možda je baš to pravi recept za razumevanje otvorenih pitanja o pripadnosti.

O tome Benlarabi za „Politiku” kaže i sledeće:

– Jedna od ključnih ideja koja me je vodila bila je da preispitam svoj identitet i naš osećaj pripadnosti. Hteo sam da pokažem da kada ste prognani, vaš dom su drugi ljudi i naš identitet su ljudi koje volimo i sa kojima živimo. U tom smislu, glavni lik ponovo otkriva sebe u svom odnosu sa Noemi kroz susret sa Seržom. Ova dva lika otvaraju mu oči i spektar mogućnosti. Na kraju, on pristaje da bude deo porodice, izvan norme.

Na pitanje da li desetogodišnje praćenje Nurove životne putanje ima direktne veze sa ličnim iskustvom autor odgovara:

– U jednom trenutku Nur više nigde ne pripada. Ni svojoj staroj zemlji, a sigurno ni novoj. Ima nečeg veoma tragičnog u takvoj poziciji i ta tema mi je veoma bliska, jer sam to sve proživeo otkako sam napustio Maroko sa svojim prijateljima i majkom kada sam imao 11 godina. To je nešto fundamentalno. To je deo mog identiteta, pa čak i karaktera. Za mene se egzil kristalizuje kada dođete do kraja svojih fantazija o odlasku i povratku. Nikad se ne osećaš kao da si kod kuće tamo gde si pošao, a kada se vratiš tamo odakle si krenuo ni tu više nisi kod kuće, već jedino osećaš neku vrstu izdaje.

Šta onda preostaje? Na to pitanje Said jednostavno odgovara: „Ostaje samo da se izgradi novi život”.  No, ni to nije nimalo lako.

I Benlarabijev film je, poput nedavno viđenog marokanskog dela „Svi vole Tudu” njegovog starijeg kolege Nabila Ajuša, prepun muzike i plesa. To su takođe veoma važni „likovi” u ostvarenju „Preko mora”. Reč je o narodnoj muzici bliskoj zemljama Magreba koja je osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka takođe bila veoma popularna i u lučkom gradu Marselju u koji su uglavnom i pristizali ilegalni imigranti sa severa Afrike. Benlarabi objašnjava da je taj „rai” muzički žanr takođe na neki način otišao u izgnanstvo iz Magreba u Francusku nadograđujući se kroz taj svet egzila.

– Mnoge pesme se veoma direktno bave ovim temama. Postoji moćna ravnoteža između melanholije, ljubavi ili čežnje za domom i intenzivne želje za životom, slavljem i plesom. Uopšteno govoreći, kada ste u egzilu, vaš odnos sa muzikom vašeg porekla često je veoma jak, arhaičan i veoma moćan u isto vreme. Kada sam pisao scenario za ovaj film „rai“ mi je  bio i saveznik i kompas, što mi je omogućilo da uspostavim pravu ravnotežu između društvenog i melodramatskog. „Rai” muzika ima sposobnost da govori o stvarima na intiman, lirski način – kaže Benlarabi.

 Ono što je takođe lepo u „Preko mora” jeste i spoznaja da reči „imigrant” ili „migrant” ne moraju da imaju ono uobičajeno negativno značenje. Benlarabi kaže: „Ne tretiram ih isključivo sa društvenog i sociološkog stanovišta, već im dajem i intimnu dimenziju što doprinosi jedinstvenosti likova. Njihove svakodnevne brige su zapravo veoma česte. To ih udaljava od stereotipa o tome šta je ’migrant” i čini ih ’ljudskijim’.”

„Preko mora” je proletos imao svetsku premijeru u programu „Nedelja kritike” u Kanu, a sada se na 21. Marakeš festivalu takmiči za „Zlatnu zvezdu” o čemu odlučuje žiri na čelu sa italijsnko-holivudskim rediteljem Lukom Gvadanjinijem.