Da li su Moskva i Damask napravili stratešku grešku

Specijalno za „Politiku”
Moskva ‒ Posle sedam godina relativnog zatišja u Siriji su se ponovo rasplamsali sukobi. Armija lojalna vladi u Damasku u prvih nekoliko dana nalazila se u potpunom rasulu i na prvi pogled suočila se sa nizom neočekivanih poraza. Alep, drugi grad po veličini u zemlji, izgubljen je praktično bez borbe.

Slična sudbina zadesila je još niz naseljenih mesta u istoimenoj provinciji, kao i u oblastima Hama i Idlib. Ima informacija da su sukobi obnovljeni i u provinciji Deir ez-Zor, gde je američka avijacija, navodno, napala vladine snage koje su se sukobile sa lokalnim kurdskim milicijama.

Teško ćete pronaći državu na planeti gde živi toliko neprijateljski nastrojenih verskih i religioznih grupa kao što je to Sirija. Verska i etnička različitost koren je sukoba koji su počeli pre 13 godina, ali koji bi ipak teško do te mere eskalirali da nije bilo mešanja Zapada i zalivskih monarhija bogatih naftom. Približno 60 odsto stanovništva Sirije su sunitski muslimani, a oko 15 procenata su alaviti, verska zajednica koja baštini liberalan islam blizak šiitskim načelima.

Alavitima pripada predsednik Bašar el Asad i odatle dolazi i većina državnog i vojnog vrha. Oko 10 odsto sirijskog stanovništva su hrišćani, uglavnom saveznici alavita, toliko je otprilike i Kurda, tri procenta su specifična muslimanska verska sekta druzi itd. Nesrazmerno učešće alavita u državnim strukturama od vojnog puča 1970, kada je vlast preuzeo general Hafez el Asad, otac sadašnjeg predsednika, akumuliralo je kod većinskih sunita višedecenijsko nezadovoljstvo, koje na talasu takozvanog arapskog proleća eskalira u oružanu pobunu krajem 2011.

Dvogodišnji masovan ustanak, gubitak kontrole nad većinom teritorije, masovno dezerterstvo u vojsci i policiji i bekstvo istaknutih figura poput premijera Rijada Hidžaba, ozbiljno je uzdrmalo režim predsednika Bašara el Asada. Uprkos svemu njegovo svrgavanje pokazalo se nemogućim bez direktnog spoljnog uplitanja.

Krajem avgusta 2013, zapadni lideri su, po kod nas viđenom šablonu Markala i Račka, sirijsku vladu optužili za upotrebu hemijskog oružja. Motori američkih, francuskih i britanskih aviona bili su upaljeni i čekali su samo neposrednu komandu da krenu sa vazdušnim udarima. Dve godine ranije u Libiji na taj način su promenili tok rata, ali su tada, za razliku od Sirije, za letove imali formalno odobrenje Saveta bezbednosti UN.

Vodeće zemlje NATO-a od udara odustaju u poslednjem momentu, nakon što ruski predsednik Vladimir Putin u pomorsku bazu Tartus šalje nosač aviona „Admiral Kuznjecov” i raspoređuje jake snage protivvazduhoplovne odbrane sa zadatkom da u Siriji ruše NATO avione i rakete.

Nakon što se 2015. heterogena antiasadovska opozicija raspada i na teritoriji Sirije i susednog Iraka formira zloglasnu Islamsku državu, Rusija na poziv vlade u Damasku preduzima vojnu intervenciju, čija će aktivna faza potrajati sve do kraja 2017. Pored ID-a Rusi tada nisu štedeli ni proamerički nastrojenu sirijsku opoziciju. U momentu kada su imali potpunu inicijativu, Rusija i Sirija odlučuju se na delimično zamrzavanje konflikta.

Uprkos u suštini blistavoj ruskoj antiterorističkoj operaciji, aktuelna situacija pokazuje da su Rusija i vlada u Damasku zamrzavanjem sukoba napravile stratešku političku grešku, sa jedne strane tolerišući američku okupaciju sirijskih izvora nafte i sa druge sporazumevši se sa Turskom oko okupacije severa Sirije.

Formalni razlozi zbog kojih je turska vojska tada ušla u Siriju, bili su zaštita od Kurda, kojima je predsednik Asad kada je počeo građanski rat dao široku autonomiju. Pojedine kurdske frakcije, verovatno pod uticajem SAD, sada su postale otvoreni protivnik vlade u Damasku, bez obzira na njihovo zakleto neprijateljstvo prema Turskoj.

Turska je pored suprotstavljanja Kurdima u Siriji širila i svoj politički uticaj. Proturske milicije objedinile su takozvanu Sirijsku nacionalnu armiju, aktivno ih obučavali, snabdevali municijom, teškim naoružanjem, oklopnim vozilima američke proizvodnje M113 itd. Zajedno za ekstremističkom grupacijom Hajajt Tahrir aš-Šam, SNA je tokom proteklog vikenda zauzela Alep i obnovila sukobe u provinciji Idlib.

Ipak u Idlibu su izostali uspesi iz Alepa, jer su se tamo sudarili sa sirijskom 25. brigadom za specijalne namene, na čije čelo je vanredno vraćen njen proslavljeni ratni komandant, general Suheil el Hasan. Ova elitna jedinica zaustavila je ekstremiste i u provinciji Hama.

Razlozi za rasulo u pojedinim jedinicama Asadove armije tokom prvih nedelju dana sukoba su višestruki. Vojni vrh u Damasku ne samo da je potcenio snage protivnika već je čini se i „prespavao” prethodnih sedam godina u pogledu prilagođavanja novim uslovima vođenja rata, pre svega upotrebi dronova i sredstava protivelektronske borbe.

Upravo ovim sredstvima paralisana je veza sirijske armije, što uz masovne udare dronova kamikaza dovodi do panike i masovnog bekstva sa linija odbrane.

Pojedini ruski mediji objavili su da su ekstremiste u upotrebi dronova i sredstava za elektronsko ratovanje obučavali operativci ukrajinske vojne službe GUR. Takođe, ponovo do izražaja dolazi tipična boljka vladine vojske, suniti, koji su u Alepu predstavljali većinu snaga i nisu pokazali naročitu spremnost da se bore protiv svoje braće po veri.

Pored čisto vojnih postoji i niz političkih razloga koji su doveli do prvobitnog rasula Asadovih snaga. Prvo, Rusija je zbog potreba rata u Ukrajini značajno smanjila svoj kontingent u Siriji, što su pratila i sporna kadrovska rešenja. U maju je za komandanta kontingenta imenovan general Sergej Kiselj, optužen da je u februaru 2022. tokom operacija u Harkovskoj oblasti napravio ogromne propuste komandujući Prvom tenkovskom armijom.

Informacije da je pre tri dana smenjen sa dužnosti objavilo je niz ruskih izvora, ali to za sada nije zvanično potvrđeno. Pored značajno manjeg ruskog kontingenta u Siriji više nema ni „Vagner” grupe, koja je tokom bitke za čuvenu, u Unesku zaštićenu Palmiru, zabeležila podvige kakve, pokazalo se, nisu bili kadri pripadnici regularne ruske i sirijske vojske.

Osim na „Vagner”, sirijska vlada u ovom momentu ne može da računa ni na podršku druge grupacije, čiji je doprinos bio neprocenjiv ‒ Hezbolaha, koji je sada zaokupljenog sukobom sa Izraelom. Šiitske milicije koje su im pritekle u pomoć iz Iraka, bez obzira na iskustvo u ratu protiv Islamske države, teško da se po svojoj efektivnosti mogu porediti sa Hezbolahom i „Vagnerom”. Uz sve to, treba dodati i zahlađenje odnosa Damaska i Teherana koji je uz Rusiju jedini saveznik Sirije u pređašnjim sukobima. Sirija je prošle godine počela da obnavlja odnose sa Saudijskom Arabijom i UAE, što ih je de fakto udaljilo od Irana. Pre tri dana su recimo predstavnici UAE tražili od SAD ukidanje sankcija prema Siriji, jer one sprečavaju investicije.

Pre par godina u Damasku su zahvalili na saradnji vojnim savetnicima iz Irana. Sada ne samo da ih mole da se vrate već traže i neposredan angažman iranske vojske, znajući da su u ovom momentu ruske mogućnosti za podršku ograničene. Da je Iran spreman da pozitivno odgovori na molbe sirijske vlade upućuje vanredna poseta Damasku ministra spoljnih poslova Abaza Arakčija.

Ipak, teško da će u Teheranu zaboraviti koketiranje Damaska sa njihovim regionalnim rivalima iz Saudijske Arabije i UAE, pa će podršku verovatno usloviti političkim instrumentima koji će njihovo prisustvo u Siriji trajno učvrstiti.

Bez obzira na zaokupljenost ratom sa Ukrajinom, ni Rusija neće odustati od podrške Bašaru el Asadu, u koju je poslednje decenije mnogo u uložila. Ima onih koji smatraju da će novonastala teška situacija u Siriji približiti Rusiju pregovorima sa Ukrajinom, ali možda još više onih koji upravo ovo navode kao primer pogubnosti zamrzavanja konflikta.