Mašta koja se otrgla kontroli

Rad na predstavi „Uobraženi bolesnik” koja se bavi tolikim bolestima bio je za mene lekovit. U našem „Uobraženom bolesniku“ publici predstavljamo moguće viđenje Molijera glumca, vođe svoje pozorišne trupe sastavljene od izuzetnih umetnika i Molijera čoveka....

Komediju-balet „Uobraženi bolesnik” francuskog komediografa Žana Batista Poklena Molijera, napisanu 1673. godine, reditelj Nikola Zavišić postavlja u Narodnom pozorištu u Beogradu, a svoje utiske o radu na ovom delu sumirao je i u intervjuu za „Politiku”. Premijera predstave zakazana je za večeras od 20.30 sati na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra.

– Našu predstavu smo dogradili, i dodali joj ono što inače pripada Molijerovom originalu. Želeli smo da se upustimo u riskantniji, ali izazovniji pozorišni poduhvat. Na takav put, u takvu predstavu povukla nas je snažna struja Molijerove sudbine. Želeli smo da iskoristimo silu koju nudi neverovatna simbolika njegove smrti, koja je zaista započela na sceni i to upravo kada je četvrti put igrao Argana, uobraženog bolesnika. Ova okolnost čvrsto, ali nežno prožima tok naše predstave i čini da ona, pored zaigrane komične igre, bude krhka, gotovo tragična – objašnjava Zavišić.

Od koje bolesti boluje Argan u vašem rediteljskom čitanju, budući da ste poznati po specifičnom istraživačkom i stvaralačkom procesu? Od čega boluje Argan naših dana?

Argan Ivana Bosiljčića, dakle, nije samo Argan, već je i glumac Molijer. A Argan glumca Molijera boluje od mašte koja se otrgla kontroli i počela mimo njega da kreira izvitoperene slike. On je rob medicine sa jedne i svoje uobrazilje sa druge strane. Kada se te dve strane u njegovoj svesti spoje, nastaju erupcije emocija, turbulencije duha koje Argan retko može da kontroliše. Te njegove erupcije i turbulencije našem „Uobraženom bolesniku” daju osnovni komički potencijal. Sve što Argan čini je scenska hiperbola. Kod njega je svaka situacija preuveličana, svaki sukob preteran, svaki izliv emocija veći nego što bi morao da bude. On je ujedno živ i artificijelan. Ili, da se izrazim preciznije, u interpretaciji Ivana Bosiljčića, Molijer koji igra Argana toliko je prirodno artificijelan da ga upravo to čini živim, prisutnim, autentičnim.

Molijerov „Uobraženi bolesnik” je metafora čega?

Nismo išli u pravcu osavremenjivanja Molijera i traženja njegove privremene aktuelnosti. Živimo u apsurdu toliko dugo da nam se percepcija stvarnosti odavno poremetila i tu nikakva umetnička intervencija ili pozorišna predstava ne može da nam pomogne. Okolnosti u kojima živimo, sve što prolazimo kao društvo trenutno nimalo ne pogoduju komediji, zabavi, sreći. Više su za nekrolog. Mi živimo u konstantnoj tenziji, naporu, muci. Društvo je krajnje polarizovano. U tom smislu je u Srbiji danas dodatni napor napraviti nešto istinski rasterećeno, zabavno, lagano. Ipak, zatvoreni u svet koji smo sami stvorili radeći na ovom tekstu, svet kome smo od početka do kraja svi verovali, uspeli smo da dođemo do toliko potrebnog smeha. Bavili smo se onim što je kod Molijera univerzalno i što ga čini toliko svežim i danas, a savremenim sa svakom epohom: njegovim briljantnim, visprenim, urnebesno smešnim, izuzetno preciznim seciranjima moralnih poroka čovečanstva, poroka koji su oduvek prljali čovekovo postojanje. Inspirisani pozorištem u kome je Molijer živeo i stvarao, Versajskom salom ogledala, Lujem XIV i njegovim odnosom prema Molijeru, umetnosti i pozorištu stvorili smo sopstvenu „epohu” i sopstveno scensko okruženje za ideju kojom se bavimo tumačeći „Uobraženog bolesnika”.

Ono što je u našoj predstavi važan faktor i osnovna situacija jeste da je prisutan i sam Luj, kralj sunce. To se redovno dešavalo u slučaju Molijerove trupe jer je kralj bio prijatelj i zaštitnik velikog pisca i glumca. Dešava se, kao fikciona okolnost, i kod nas na predstavi.

Komediju-balet „Uobraženi bolesnik” Molijer je napisao u poslednjoj godini svoga života i glumeći na četvrtoj reprizi, završio je svoj stvaralački put. Kakvo je to društvo i kakva je to poruka?

Meni je zanimljivo to koliko je Žan Batist Molijer bio do kraja požrtvovan pozorišnik. On je prevremeno sagoreo od neprekidnog rada, ali i niza tragičnih okolnosti koje mu je život doneo. Izgubio je dvoje male dece, neprekidno bivao napadan zbog svojih pozorišnih komada, zabranjivan, cenzurisan, uvek na nišanu licemernih dušebrižnika bez dara a sa puno zlobe, a posebno na nišanu crkve. I pored toga, bio je blizak sa Lujem XIV, toliko blizak da mu je kralj čak krstio jednog prerano preminulog sina. Da li je onda on bio i „režimski umetnik”? Ovo je takođe zanimljivo pitanje. Molijer je brinuo o svojim ljudima, zaposlenima u svom pozorištu, ne samo glumcima već i scenskim radnicima, pomagačima, čistačima. Cena te brige bila je da radi za kralja. Jer, pored svog svakodnevnog posla, raspisivao je i režirao velike Versajske pozorišne spektakle, mi bismo danas to nazvali iventima, koji su bili preskupi, služili su isključivo ideji zabave za kralja i njegovu svitu i može se reći da je Molijer bio kraljev kućni reditelj. Koliko je to zdravo okruženje za jednog umetnika te snage duha? Koliko je zdravo imati pored svog svakodnevnog posla u pozorištu toliku količinu dodatnih obaveza? To su sve posredno pitanja o kojima smo razmišljali baveći se ovim zanimljivim zadatkom.

„Uobraženi bolesnik” je priča o porodici, a svaka priča o porodici je i sinonim za društvo. Koji je to i kakav instinkt koji nosi junak ovog Molijerovog dela?

Argan je bolestan čovek. A zapravo nije bolestan. Zanimljivo je to: zdrav si ali misliš da nisi. Samim tim postaješ to što misliš – bolesnik. Kao takav postaješ breme svima oko sebe, iako zapravo to ne želiš. Šta je to? Nesigurnost? Lenjost? Bolest uma koja čini onda i telo bolesnim? Sve to zajedno? Molijer je izuzetno mudro vodio svoje likove kroz ovu komediju-balet, napisao je svoje poslednje delo zaista majstorski, bez greške: Argan prvo razori sve oko sebe kako bi naterao svoju kćerku Anželik da se uda za lekara (koji bi njega lečio), a ne za momka kojeg ona voli da bi je, kada se ona pobuni i odluči da ga ne posluša, poslao po kazni u manastir, po nagovoru svoje druge žene, prepredene Belin. Kao ključ razmršenja ove teške situacije pojavljuje se Arganov brat Berald koji donosi zdrav razum i ubeđuje Argana da je pogrešio, da bi na kraju tek lukavom igrom sveprisutne mudre sluškinje Toanet Argan dozvolio svojoj kćerki da živi kako sama želi... Prilično apsurdno kada se ovako iznese. I jeste. Ovde se podsmevamo Arganovom razaračkom nagonu, njegovoj slepoj veri u nešto po sebi nedokazivo i efemerno, i spremnosti da zarad fiks ideje žrtvuje svoje najbliže bez ikakve griže savesti. Govorimo dakle o jednom sebičnom, zadrtom čoveku. A to zvuči poznato i u ovom vremenu, zar ne?