Jutarnji duet sivih gibona

Od lijane do lijane, sa grane na granu, u gustim šumama, kroz vazduh sa jednog na drugo drvo, preleće sivi gibon. Ovaj dugoruki majmun iz tropskih šuma može se pronaći samo u nekim delovima Bornea i nigde više na svetu, izuzimajući zoološke vrtove. U čast prirodnjaka koji ga je otkrio, poznat je i kao Milerov gibon. Prepoznatljiv je po sivom ili braonkastom krznu sa tamnijom dlakom na grudima i vrhu glave, ali i po tome što nema rep.

Odrasli primerci sivog gibona teški su od četiri do osam kilograma i visoki do šezdesetak santimetara. Ruke su im duže od nogu, a šake razvijene kao i kod ostalih primata, tako da se sa lakoćom hvataju za grane i lijane. Kada skaču sa drveta na drvo, sposobni su da prelete i do tri metra u jednom skoku. Mnogo ređe se odlučuju da hodaju po granama, iako su sposobni da hodaju uspravno, na dve noge. Tada se ponašaju poput cirkuskih akrobata na žici – šire ruke da bi održali ravnotežu, pažljivo birajući gde će zakoračiti. Najveći deo života provode na drveću, a na zemlju retko silaze. Pošto ne umeju da plivaju, ne vole da se približavaju vodi, osim kada su žedni. Vodu piju tako što u nju umaču list ili šaku, pa zatim ližu kapljice koje su se zadržale na listu ili sisaju tečnost sa natopljenog krzna.

Sivi giboni najčešće žive u malim zajednicama, koje čine mužjak, ženka i njihovo potomstvo, mada se često mogu sresti i usamljene životinje. Teritoriju na kojoj žive brane od uljeza na neobičan način – svojom „pesmom”. Svakog jutra, pre svitanja, prvo se oglašava mužjak, izvijajući iz grla svoj dugi zov. Tek kad sunce izađe, u „pesmi” mu se pridružuje i ženka, a njihovi svakodnevni dueti traju po petnaestak minuta. Usamljeni mužjaci mnogo više vremena posvećuju jutarnjim pesmama, verovatno da bi privukli neku usamljenu ženku, kako smatraju zoolozi. Ženke koje nemaju partnera, međutim, skoro nikad ne pevaju. Posle ovog jutarnjeg rituala sledi i obavezno trebljenje krzna a zatim potraga za hranom. Milerovi giboni su biljojedi i najviše uživaju u zrelom sočnom voću bogatom šećerom. Najradije jedu smokve, a ponekad se na njihovom jelovniku nađe i lišće tropskog drveća.

Sezone parenja kod ovih majmuna nema. Ženka posle sedam meseci obično na svet donese jedno mladunče, a retko blizance. Mladi giboni sisaju sve dok ne navrše dve godine, a uz roditelje ostaju čak do devetog rođendana, kada kreću da traže sopstvenog partnera. Za to vreme pomažu roditeljima u brizi o mlađoj braći i sestrama, koji se rađaju obično svake druge ili treće godine. Pošto žive na drveću, ne preti im opasnost od grabljivaca sa zemlje, ali mladi giboni ponekad završe kao plen zmija i velikih ptica grabljivica.

D. D.