Blokada
( Фото / Лична архива)
Čedomir Antić*
U ponedeljak 2. decembra 2024. držao sam redovne vežbe studentima prve godine na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zgrada fakulteta bila je poluprazna, većina studenata koji su trebali da prisustvuju času bili su u učionici. Kada smo započeli sa radom, ušla je nepoznata devojka, sa njom i neka mlada žena, pa još devojaka. Smesta su počele da duvaju u zviždaljke, trube i uzvikuju: „Blokada!”
U nedelju u jedan sat ujutro dobio sam mejl sa adrese „Studenti u blokadi”, gde je stajalo da će grupa studenata koja je blokirala Rektorat Univerziteta u Beogradu proširiti svoje delovanje na susedne fakultete. Nigde potpisa, adrese, telefona ili ličnog mejla. Ni spomena o nekakvom studentskom parlamentu, razgovorima sa studentima fakulteta, zaposlenima na fakultetu...
Grupa od sedamdesetak mladića i devojka, među kojima su studenti Filozofskog fakulteta bili manjina, tako je došla da izbaci svoje kolege iz učionica i amfiteatara, pa da tek potom sazovu „plenum” – anarhistički sovjet na kome ne važe ni demokratska ni parlamentarna pravila. Hvalili su se kasnije da su na plenumu, u prisustvu „nekoliko stotina studenata” proglasili blokadu fakulteta – ne štrajk ili protest za koje nemaju dovoljnu podršku, već blokadu. Mojim studentima sam rekao da neće biti bilo kakvih posledica za njih (osim propuštene ili manje kvalitetne nastave). Pozvao sam ih da po svojoj volji napuste vežbe, ostanu na njima ili se pridruže blokaderima. Ostao sam na svom radnom mestu. Ja nisam poslanik nekakvog autoritarnog režima koji u parlamentu glasa kada mu zazvone zvoncetom ili glasnije zazvižde. Ja se čitavog života borim za demokratiju i ustavnost. Nisam dobijao batine, nagutao se suzavca niti bolovao zapaljenje pluća na nogama i po mrazu da bi danas neko tek tako poništio dostignuća te borbe, pa još to potvrdio na fakultetu koji je devedesetih godina bio bastion u borbi za slobodu i pravdu.
Plenumaška grupa nije sportski prihvatila takav moj stav. Vikali su, gurali me, zviždali mi pored uha, jedan od tih nepoznatih ljudi pokušavao je da me drmusa čvrsto me držeći za rame i da mi otme telefon. Njegova drugarica predlagala je da me opljačkaju. Imena to dvoje znam, oni nisu studenti Filozofskog fakulteta. Pratim njihove objave, kada se sve završi razmotriću stepen neophodnosti tužbe. Kada su pre deset godina njihovi prethodnici – diplomirani politikolog Filip Otović Višnjić i studentkinja istorije umetnosti Jelena Šišić – pokušali da spreče nastavu tako što je prvi jurio mog studenta Nenada Konstantinovića u želji da ga udari dok je mene pljunuo u lice, a druga sedmicama širila laž da sam je bacio niz stepenice i teško povredio, pa je to istina bez njenog imena dospelo i u novine – ja sam ih tužio i u proteklih deset godina tri puta pobedio na sudu. Spor još traje, ali ne smeta mi – on ima vaspitno dejstvo.
Danas mrežama cirkulišu razne klevete o meni. Nepotpisana objava blokadera govori kako sam im se jedini suprotstavio i kako će to ostati zapisano kao nečastan postupak. Još samo da navedu šta je to časno za šta se oni zalažu – osim političke zloupotrebe tragedije drugih ljudi i spominjanja zločina koji svojom sebičnošću i glupošću suštinski aboliraju. Do danas uspeli su da isprazne fakultet, na plenumima su doneli odluku da izbacuju sa sednice one studente koji im se protive. Studente istorije nazivaju javno fašistima.
Podržavam svaki zahtev za demokratizacijom Srbije i smenu Vučićevog režima. To, međutim, nije moguće izvesti blokadom. Poseban su problem politički potpuno nerazumno i neznalački formulisani zahtevi blokadera. Režim u mirnim okolnostima smenjuju građani na ulicama i stranke na izborima. Univerzitet treba da se izjasni, posebno posle pogibije petnaestoro naših sugrađana u Novom Sadu, za koje verujem da su krivično i politički na duši sadašnjih vlasti. Ipak, ja neću da teram Norijegu uz pomoć Hitlera. Neprihvatljiva mi je bilo kakva podrška totalitarnim pokretima. Žao mi je što je moj fakultet, pre nekoliko meseci, opet bez podrške članova Nastavno-naučnog veća, pružio podršku šovinisti Dinku Gruhnjiću, o čemu sam pisao u ovim novinama.
Uvek ću podržati legitimni bunt studenata i studentski protest kada do njega dođe. Ovo sada je izvrgavanje ruglu naše stare ustanove. Uvreda svima koji imaju dobre namere. To je mera svih promena u budućnosti kako ih vidi ambasada SAD – mala grupa prezaštićenih ljudi, kojima niko ne sme da se suprostavi, trebalo bi da mimo bilo kakvih demokratskih procedura i ustanova gospodari Srbijom. To nije promena nabolje posle jednog autoritarnog i populističkog, ali ipak na izborima izabranog režima. Drago mi je što velika većina mojih studenata i kolega misli upravo kao i ja. To se vidi na ulicama, nezadovoljstvo je veliko, nesnosno, ali za anarhistima, te za sramotnim Goranom Ješićem, bestidnim Dinkom Gruhonjićem i višestruko neobdarenim Đorđem Miketićem ide jako malo ljudi.
Ponekad mi se čini da su davne 2006. naši anarhisti plagirali blokade od svojih hrvatskih kamarata samo zato da se na ulici ne bi videlo koliko ih je malo. Problem je što drugih nema, a to je pak posledica velike kompromitacije naše političke elite od 1990. do danas. Zato razumem, mada mi je žao, zašto je vrlo mali broj mojih kolega rekao javno šta misli o ovome. O dekanskom kolegijumu Filozofskog fakulteta ne bih ovom prilikom. Ko posle sramnih izjava datih u Dubrovniku podržava Dinka Gruhonjića za mene nema legitimitet. No, ako ništa drugo, siguran sam da će prof. dr Vlada Stanković, upravnik Odeljenja za istoriju, prestati da gunđa, bogorada i grdi me preko mejlova koje upućuje svima osim meni.
Moža se jednog dana oglasi i neposredno.
*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu