Kritička analiza partizanskog filma

U okviru Sedmog festivala humanistike, kulture i umetnosti „Pazi šta čitaš”, u prostoru Muzeja PTT-a, predstavljena je knjiga  „Umivanje prevratnika – partizanski film” autora Aleksandra Vranješa, (u izdanju Instituta za noviju istoriju Srbije i „HERAedu”).

O knjizi su govorili dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije, reditelj Lordan Zafranović, dr Nebojša Jovanović i autor.

Reč je o naučnoj monografiji o propagandnoj ulozi jugoslovenskih ratnih filmova od 1946. do 1990. godine, u kojoj se Aleksandar Vranješ, doktor političkih nauka i ambasador BiH u Srbiji, bavi istorijom ratne propagande i razvojem jugoslovenske kinematografije, da bi kroz tu prizmu analizirao popularne partizanske filmove „Slavica”, „Bitka na Neretvi”, „Sutjeska”, „Užička republika” i „Gluvi barut”. Osvrćući se i na ostvarenja takozvanog crnog talasa, političke zabrane i cenzuru u Jugoslaviji, Vranješ sklapa jasniju sliku političkog uticaja i mešanja tadašnje vrhuške u razvoj kinematografije nekadašnje SFRJ. Na taj način su kroz filmsko stvaralaštvo utkani propagandni elementi tadašnjeg dominantnog političko-idejnog okvira za potrebe široke publike.

– Mogao bih čitav rakurs da prebacim na teritoriju BiH i da postavim pitanje o tome: ako je to bratstvo i jedinstvo moralo da se gradi kroz manipulaciju i propagandu u drugoj Jugoslaviji, što nije uspelo uprkos humanoj ideji, kako to da izgradimo danas u BiH, kada neko pokušava da stvori Jugoslaviju u malom, posle svih tragičnih događaja? Postoje politički koncepti koji kažu da identitete i traume treba da ostavimo po strani, ali to nije uspela da uradi ni druga Jugoslavija, uz sve instrumente što ih je imala – rekao je autor Aleksandar Vranješ.

Dr Mile Bjelajac istakao je da je da je reč o dobro koncipiranoj studiji koja pre svega daje teorijski okvir i analizu osnove, načina i razvoja propagande u savremenoj istoriji, u medijima i javnosti, masovnoj komunikaciji i kulturi, kao i korišćenja filma u toj propagandi. U tom okviru autor posmatra mesto u političkoj propagandi i legitimisanju partizanskog pokreta otpora Narodnooslobodilačke borbe, važne komponente bratstva i jedinstva u jednoj zemlji pomirenja, kao što je to bila i 1818. godine.

– Pored istorije filma, od njegove pojave, autor je dao komparativni pregled upotrebe filma u propagandnoj pripremi rata, zatim tokom rata i po njegovom završetku. Od SAD, Nemačke, SSSR-a, da bi se razumelo da jugoslovenska praksa nije nikakav usamljen slučaj. Film je bio najbrže i najkomunikativnije sredstvo promovisanja poželjnih vrednosti i poželjnih sećanja. U središtu pažnje autora svakako je studija o partizanskom filmu, u kojoj su zarad legitimisanja revolucionarnog pobednika i promovisanja bratstva i jedinstva narušavane tačnije i sveobuhvatnije činjenice iz Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije, koji je velikim delom imao i karakter građanskog rata – objasnio je dr Bjelajac, uz napomenu:

–Jedan dominantni trend, koji je imao političku podršku, on upoređuje sa crnim talasom, koji nije pratio samo teme sa socijalne margine, već i ideje Drugog svetskog rata, na svoj način, pokazujući čoveka u svemu tome. Ovo jeste zaokružena slika fenomena ratnog filma u socijalističkoj Jugoslaviji, uz analizu konkretnih filmskih projekata, koja se završava filmom „Gluvi barut” iz 1990. godine, gde su već bili očiti pomaci u odnosu na ranije klišee.

Dr Nebojša Jovanović zaključio je da je knjiga „Umivanje prevratnika – partizanski film” od završetka Drugog svetskog rata pa do danas prvo naučno delo koje govori o partizanskom filmu na kritički način.

Reditelj Lordan Zafranović ukazao je na to da je ova knjiga vrlo aktuelna i važna osnova za analizu, pre svega cenzure i samocenzure, koja je danas sveprisutna, pored straha od istine.  

– U čitavoj Evropi, posle pada Berlinskog zida, vlada zatišje u oblasti kritičkog filma, nema više tih žestokih ostvarenja što govore o vremenu u kojem živimo. Dolazim iz partizanske porodice, a emigrirao sam 1991. godine, jer su u Zagreb pristigle ustaše. Moj otac bio je član partije i od dvadesetih godina u sindikalnom pokretu. Kada je došao Tuđman i kompanija, moja mater me je zvala telefonom iz Splita i rekla mi je da je otac umro. Pitao sam je od čega. Imala je specijalni crni humor i odgovorila mi je da je dehidrirao, jer je gledao Tuđmana na televiziji i stalno je pljuvao, pljuvao. Ni ja ne mogu da budem daleko od toga. Imao sam jedan sasvim slučajni susret sa Jasenovcem, jer mi to u školi nismo učili, a sa češkom ekipom snimao sam dokumentarac. Pod tim jakim utiskom shvatio sam da film treba staviti u funkciju analize zla, koje je bilo toliko jako, da smo vraćajući se u Zagreb pevali operske arije da bismo iz sebe isterali taj užas koji smo doživeli. Napravili smo film koji je završio u bunkeru, ali je na tajni način došao do beogradskog martovskog festivala, gde je dobio Gran-pri i zatim otišao za predstavnika za „Oskara” u Ameriku, u sekciji dokumentarnog filma. Onda je poslato pismo iz Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije da se film vrati. Drame koje je donosila cenzura u bivšoj zemlji bile su toliko snažne da smo morali otići na neko drugo mesto. Ako ste napadani u Zagrebu, radili ste u Beogradu, ako ste napadani u Beogradu, radili ste u Ljubljani, ali danas svega toga više nema, jer je glavni producent u Evropi nacionalna država. Celog života borio sam se protiv toga – rekao je Lordan Zafranović.