Savršenstvo samodovoljne forme

Predstava „Čarli Čaplin - Svetla velegrada” u režiji Amalije Benet i Nikite Milivojevića nastala je prema Čaplinovom filmu „Svetla velegrada”, čiju radnju rekonstruiše, postavljajući je u formi snimanja melodramskog i komičnog filma „Svetla velegrada”. Na sceni pratimo neverbalne, fragmentarne prizore iz života lutalice (Prokopis Agatokleus) koji se zaljubljuje u slepu devojku (Mina Nenadović) i razvija prijateljstvo sa suicidalnim Bogatašem (Stefan Radonjić), spasavajući ga od samoga sebe. Igra je izgrađena na spoju elemenata pantomime, slepstika i muzičkog pozorišta, vešto ispletenih u jedan suptilno dopadljiv svet. Muzika Teodorosa Oikonomoua, koju on uživo izvodi na klaviru, poletno pokreće zanosnu igru glumaca, fizički naglašenu. Imajući u vidu da je predstava neverbalna, akcenat izvođenja je na vizuelnom planu, telesnoj izražajnosti, komunikaciji glumaca očima, mimikom. Agatokleus igra Čaplina sa opipljivim šarmom, nevinom dopadljivošću, stidljivošću i skromnošću čoveka na društvenoj margini. Njegovi trapavi koraci, fizička nestabilnost, kao i teatralizovana mimika izazivaju blagu komiku, ali i nežno saosećanje prema nemoćnom čoveku. U radnju su uključeni i upečatljivi songovi, u kabaretskom stilu, koji povremeno donose ironične komentare, na primer pokušaji samoubistva Bogataša su praćeni stihovima  „To Be Or Not To Be...” (Biti ili ne biti...)

Veština izvođenja scenske radnje je, ukratko, nesumnjiva, svi učesnici su dali jasan doprinos vrednostima celine, gradeći visokoestetizovan, zatvoren svet. Ali, u toj zatvorenosti se nalazi njegov glavni nedostatak; ovo pozorište ne postavlja pitanja, niti nudi širinu značenja. Igra je upadljivo jednoznačna, ravna i samodovoljna, zbog čega je kod dela (zahtevnijih) gledalaca izazvala monotoniju, namećući pitanje o suštinskom smislu postojanja predstave, kao i potrebu za usložnjavanjem značenja koje bi nas angažovalo. Na primer, postavka radnje kao snimanja filma nije problematizovana, zbog čega se smisao prisustva kamera i oznaka početaka snimanja scena gubi. Uklanjanje tog postupka ne bi narušilo strukturu, zbog čega se može reći da je reč o pukoj dekoraciji, a ne sredstvu otvaranja drugih nivoa značenja, potrebnih u pozorištu sa stvarnim umetničkim ambicijama. A ta vrsta nedostatka, odnosno plitkosti, vodi do pada gledaočeve pažnje, zbog odsustva izazova.

Nije uopšte sporna potreba da se pozorište zasniva na ideji slavljenja lepote i lakoće življenja, radosti postojanja kao takve, što je svakako cilj ove predstave. Naprotiv, to većina nas od umetnosti i traži, ali takođe želimo da tu ideju prepoznamo u složenijem, višeslojnijem obliku koji će podstaknuti raznovrsnija pitanja, što ovde nije slučaj. Takođe, smatramo da je pozorište praksa koja s jasnim razlogom niče u jednom konkretnom društvenom trenutku, koji treba da ga inspiriše, izaziva. A ova vrsta larpurlartističke rekonstrukcije ili imitacije veličine jednog filmskog heroja nije neki izazovan odgovor na naše vreme (u tom smislu, možda bi Čaplinov „Veliki diktator” koji se kritički odnosi prema fašizmu bio smisleniji izbor od „Svetla velegrada”).  Estetika bi trebalo da bude sredstvo oblikovanja etike, a ne samodovoljna pojava i krajnji cilj, formalno savršenstvo čija unutrašnja praznina bolno zjapi.