Igor Vasiljev: Autoportret sa smrću

RUSKA EMIGRANTSKA UMETNOST U SRBIJI
„Prva iskričava mladost beogradske kulture i posleratne moderne”, „slikar smeo i beskompromisan” koji je „tragao za smislom i istinom postojanja”, „preteča slikarstva surovosti i katastrofe”, „rodonačelnik magične figuracije i fantastike” – sve to i mnogo više, raznovrsno i kontradiktorno, napisali su kritičari o Igoru Aleksejeviču Vasiljevu, čija je zvezda lepotom i darom blistala kratko, a trag ostavila zauvek i posle svog fizičkog zasnuća.

Godine 1928. u porodici ruskih emigranata Valentine Kovaljskaje Justinove i Alekseja Aleksejeviča Vasiljeva, koji su se upoznali i zavoleli pohađajući školu slikanja u Beogradu, prestonici njihove nove domovine, rodio se sin Igor. Zdrav, lep i veseo dečak dobija bezgraničnu ljubav roditelja koji su izgubili jedno dete pre njegovog rođenja, što je možda i razlog što nema ograničenja i zabrana u bilo kom poduhvatu koji ovaj maštoviti neobuzdani dečak zamisli.

Taj odnos prema opasnosti, često na ivici srljanja u sunovrat, ostao je takoreći osnovna crta Igorovog burnog temperamenta do kraja njegovog kratkog života. Veranje po fasadama kuća i topčiderskim liticama, skidanje sijalica sa uličnih bandera, vožnja na krovu u stojećem stavu desetak metara pre nego što će voz ući u tunel, ronjenje ispod balvana koji prekrivaju Savu, izazovi su kojima ne odoleva. Za njega je život uzbudljiv doživljaj. Živi burno, brzo, žuri da sve obavi na ovom svetu, pa se ženi školskom drugaricom još pre mature. Uskoro postaje otac devojčice Svetlane. Svako ko ga je bar jednom video, prijatelji, pa čak i likovni kritičari koji mu nisu uvek naklonjeni, svi ističu njegovu lepotu. „Beskrajno lep, poput ’anđela slomljenih krila’, plemenit i nadaren, kao biće sa drugog sveta, sa vrlinom saosećanja i ljubavi” samo je jedan od opisa njegove ličnosti; zatim: „Pamtio se dan kada je Igor Vasiljev svetloplavih očiju nad kojima se nadvija pramen lanenoplave kose, ležerno obučen u rusku rubašku ili belo buretsko odelo, prošao Knez-Mihailovom ulicom”, ali isto tako i „neodoljiv osmeh a unutra mrak, zlomisao koju treba nadvladati”. Vedrina i ponor. Strast za životom i opsednutost smrću.

A sve je to u njegovim slikama.

Slikarstvom je počeo da se bavi odmalena, odrastajući u kući gde su i majka i otac stalno za štafelajem. Da bi popravio finansijske prilike porodice, otac se prihvata neobičnog posla: dorađuje i boji crno-bele fotografije koje mu donose mušterije sa Senjaka i okoline, pa tako nastaju rumeni vojnici, šareni svatovi, slave, veselja, obojene uspomene na razne važne događaje iz života običnih ljudi koje Igor posmatra, uočava, crta, i u crtežu beleži njihove psihološke i karakterne osobine. Iz toga se kasnije razvija njegova karikatura i groteska, a za ciklus portreta „Kod fotografa” izložen u Zagrebu 1953. rečeno je da je to „možda najbolje ismejavanje primitivizma i malograđanštine koje je u našem slikarstvu dato”.

Sve oko sebe zarazio je slikanjem, pa zajedno sa njim i samo tada slikaju i njegovi drugovi, u ateljeu na sojenicama koje su na obali Save sami sklepali od ukradenih balvana. Posle mature bilo je prirodno da se upiše na Likovnu akademiju koja je tada, 1948. godine, na zlu sreću po Igorov slobodoumni i radoznali duh, kao i svaka državna institucija, plaćala obol dogmi novog vremena. Socijalistički realizam cveta, postepeno ga zamenjuje apstraktno slikarstvo. I jedno i drugo je strano Igoru Vasiljevu. On najavljuje „nadrealistička istraživanja zaumnih predela ljudske podsvesti”, što naročito dolazi do izražaja u poslednjoj fazi njegovog slikarstva. Linija njegovog crteža je ruoovski snažna ili vangogovski uzdrhtala i krivudava. Motivi njegovih crteža i slika su raznovrsni: cveće, portreti, pejzaži, slike inspirisane nacionalnim fresko-slikarstvom naročito predstave Hristovog raspeća, zatim ljudi u različitim situacijama, i autoportreti, mnogo autoportreta. Kao da ima potrebu da sebe stalno posmatra, da sebe bolje sagleda. Otpor prema njemu i njegovoj umetnosti kulminira kada na Akademiji dobija, inače neuobičajenu, najnižu ocenu. Da li se može naučiti ono što Igor ima da kaže? Da li mu je akademsko znanje uopšte potrebno? Crtanje prema gipsanim modelima i učenje perspektive? Ne. Disciplina? Nikako – zaključuje Igor i napušta Akademiju.

„Neprijateljska delatnost u cilju sprovođenja terora i različitih diverzija, nedozvoljeno posedovanje oružja, čitanje i rasturanje antikomunističke literature, članstvo u ilegalnoj organizaciji Demokratska omladina Jugoslavije”, glasi optužnica po kojoj Igora sa drugovima Okružni sud u Beogradu osuđuje na godinu, a Vrhovni, po žalbi tužioca, preinačava presudu i povećava na tri godine robije. Posle jedanaest meseci usledila je amnestija. Za tih jedanaest meseci, prema jednom nepotvrđenom podatku, Igor je uradio preko stotinu crteža kojima se trag zagubio. Ostali su u Zabeli. Nažalost. Jer bi nam o Igorovom boravku „na dnu”, onom koji mu je, kao potomku naroda Dostojevskog, sudbinski pripadao, rečito govorili.

Izašavši iz zatvora Igor upisuje istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, što je samo uzgred, jer je važnije da slika, sve brže i sve više. Priređuje ubrzo prvu samostalnu izložbu i biva primljen u Udruženje likovnih umetnika Srbije kao najmlađi njegov član. „Imam motiva za sto godina”, govorio je. A živeo je samo 25. Zato je i žurio. Naslikao je preko 120 slika za koje znamo i nacrtao bezbroj crteža, crtajući sve što vidi i slikajući po tri slike dnevno, na pausu, jer slikarskog platna nije bilo.

Igor nije bio neko ko dugo razmišlja o slici i studira svaki potez, on žuri utrkujući se sa životom. Kritičari ne poriču njegov talenat, ali mu zameraju stav prema slikarstvu i prema životu uopšte, koristeći epitete „nezreo”, „bezbrižan”, „nestrpljiv”, „slavoljubiv”. Nisu ga razumeli. Poneki ipak jesu: „Vasiljevi vrebaju sa svih strana da obelodane sve nakazno, otrcano, izanđalo i neskladno u nama” i „... u glavi mu se rojile more novog Goje”, kaže Stanislav Vinaver.

(/slika2)A zatim sledi ciklus zloslutnih slika u hladnom akvamarinu sa sablasnim vizijama i dahom smrti negde iza ledene mesečine, u polju, na reci, na groblju. Sve vrvi od nakaza, prosjaka iskreveljenih lica. Na groblju se priređuje i venčanje. Jedna od poslednjih slika, o kojoj su posle napisani eseji i čiji se značaj tek naknadno uočio, jeste poslednji Igorov autoportret u zagrljaju (sopstvenog?) kostura, sa lobanjom iskeženih zuba i zloslutnim svetlucanjem pomalo tužnih očiju. Igor ima oreol, svoj plavi pramen kose i oči, krupne, i takođe pomalo tužne. Iza ovog dvostrukog portreta je ono isto ledeno plavo nebo sa mesečinom, grobljem i crnim pticama kao i na ostalim slikama ovog ciklusa koji predskazuje smrt.

Zle slutnje Igora Vasiljeva, najizraženije u slici „Utopljenik”, sa telom u plićaku nabujalog potoka i crnim psom u daljini hladnog pejzaža, ostvaruju se ubrzo, jer 10. aprila 1954. on ispada iz voza (namerno, slučajno, ili odazivajući se zovu sudbine) koji vozi ekskurziju studenata Istorije umetnosti prema manastiru Ravanici.

Kad su ga našli, ispod mosta u plićaku nevelike reke, u blizini je, kažu, bio jedan crni pas.

Svetlana Nenadović

-----------------------------------------------------------

Ode košulja Igora Vasiljeva!

Povodom osamdesete godišnjice rođenja slikara Igora Vasiljeva, potomka ruskih emigranata koji je, pre tragične smrti u 26. godini, ostavio pečat u srpskom slikarstvu posle Drugog svetskog rata, u galeriji RTS u Beogradu biće, od 3. decembra, predstavljeno tridesetak njegovih radova u izboru Đorđa Kadijevića, autora izložbe, sakupljenih iz zbirki MSU, Narodnog muzeja, Miomira Stamenkovića i porodice Vasiljev. Osim malobrojnih posthumnih izložbi, o ovom autoru ostali su i brojni zapisi njegovih savremenika. Iz odlomka neobjavljenog dnevnika Borislava Pekića, na blogu pisca „Zlatnog runa” (http://borislavpekic.blogspot.com) saznajemo da je Pekić posle smrti Vasiljeva istraživao sudbinu slikara koji je kao i Pekić pripadao ilegalnoj Demokratskoj omladini Jugoslavije i, kao i Pekić, bio osuđen zbog toga. Od izvesnog B., prijatelja Igora Vasiljeva, Pekić je, pored ostalog, saznao da je Vasiljev voleo Jesenjina, Dostojevskog (iako je malo čitao), ruske kompozitore (imao je lep glas i školovao ga je (!), da je hteo da naslika Pavlovićevu „Kokošku koja je obešena o mesec”, a od slikara, uz Van Goga, Difija, Rusoa i Brojgela, naročito ga je oduševljavao Boš. I još ponešto:

„Umeo je da voli duboko, ali ne i trajno. Razvod sa njegovom prvom ženom, sa kojom ima ćerkicu, dat je po sporazumu. B. kaže da su Igorovi drugovi, među kojima i on, bili pozvani da svedoče u njegovu ili njenu korist na osnovu prethodnog zajedničkog dogovora.

Nakon rasprave, celo društvo je otišlo u kavanu. On je emotivno reagovao na režim. Nije imao puno ideoloških predstava. U istrazi je potpisao da radi za Upravu bezbednosti, ali je nakon dva dana povukao potpis (pretpostavljam da je izvor ovog obaveštenja sam Igor.) Robiju je sjajno podnosio. (Bila je kratka, pa je to sasvim razumljivo.) Čovek koji je osuđen, primerice godinu dana, ugodno se oseća kraj ljudi za koje zna da u toj situaciji moraju biti devetnaest puta duže”, piše, pored ostalog, u Pekićevom dnevniku.

Momo Kapor, pak, u svojim „Uspomenama jednog crtača”, još davne 1977. u NIN-u, zabeležio je kako je mladi slikar Vasiljev, na napuštenom parobrodu u Zimovniku na Savi nedeljama sakrivao davljenike da bi naslikao ljubičastu modrinu njihovih naduvenih lica. Kapor je ispričao i legendu koja je ostala da kruži o smrti Vasiljeva:
„Neko ga je video kako na platformi između dva vagona svlači najpre košulju i baca je na tucanik ispod šina: „Ode košulja Igora Vasiljeva!” uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takođe ih bacio: „Odoše pantalone Igora Vasiljeva! Odoše cipele Igora Vasiljeva! Odoše čarape Igora Vasiljeva! Ode Igor Vasiljev!” Poslednje je što je uzviknuo pre nego što je potpuno nag pao pod točkove, kaže legenda.”

V. R.