Iskorišćena neočekivano ukazana prilika

Do finalnog turnira 1974. na Banjici, Partizan nije izgubio nijednu utakmicu osvojivši i prvenstvo i Kup Jugoslavije. Na dva pretkvalifikaciona turnira KEŠ-a takođe je savladao sve svoje protivnike, uključujući i glavnog konkurenta OSC iz Budimpešte na nadaleko čuvenom Margit Sigetu, odakle i dan-danas retko koji tim odlazi s pobedom. Evo kako je tada naš najpoznatiji sportski list „Sport” opisao šta se događalo na opsednutom bazenu Banjice:

„Banjica – vulkan. Trebalo je sinoć biti na plivalištu Banjica. Trebalo je doživeti onu atmosferu koja je verovatno počela da se stvara pre početka utakmice, jer je preko 2.000 simpatizera „crno belih” stvorilo štimung dostojan samo najvećih finala sportskih takmičenja... Beogradsko finale od petka do nedelje, na prekrasnoj Banjici, bila je kruna ovogodišnje internacionalne sezone. U finalu su se našli zaista najbolji”.

Poseban štimung i veliki podstrek igračima davao je skup organizovanih navijača iz Pančeva, kultivisana preteča današnjih navijačkih grupa, predvođena legendarnim Vojom Gačićem Pančevcem. Nisu to bili navijači koji su došli tek da se zabave, uživaju u lepoti igre ili provedu neko vreme u odmoru i opuštanju, već istinski pripadnici kluba, sastavni deo tima – što bi se reklo u fudbalu, dvanaesti igrač. Današnjim ljubiteljima sporta bi najslikovitiji prikaz tog ambijenta i atmosfere bio ako kažemo da je podsećao na prilike koja se sada mogu doživeti na košarkaškim utakmicama Partizana.

Na finalnom turniru Partizan se 6. decembra 1974. dosta namučio s holandskim prvakom De Robenom (7:4), predvođenim tada najboljim svetskim golmanom Kronom, i posebno, dan kasnije, s rumunskim šampionom Dinamom iz Bukurešta, koji je dva minuta pre kraja utakmice vodio, ali je Partizan ipak pobedio sa 7:6.

Odlučujuća utakmica, 8. decembra 1974, sa mađarskim OSC-om je počela sa neizvesnošću i problemom za Partizan, jer se prvi čuvar mreže, reprezentativac Miloš Marković, koji je to tada odlično branio, povredio. Na golu se iznenada našao najmlađi član ekipe, mladić sa skromnim iskustvom i bez značajnijih uloga na prethodnim turnirima. Jedini igrač koji do tada nije bio u reprezentaciji, a na pomenutom kvalifikacionom turniru u Budimpešti nije bio ni u sastavu, podređujući taj turnir ispitima na završnim studijama elektrotehnike. Sticajem okolnosti, pružena mu je neočekivana prilika, ali i teret velike odgovornosti za eventualni neuspeh.

I danas mi u ušima odzvanja jasna i kratka Orlićeva komanda pred samo predstavljanje: „Vrana, ti počinješ.” Uzavrela Banjica, atmosfera naelektrisana uzvišenošću i ushićenjem, svest da vas prati nekoliko miliona gledalaca u TV-prenosu, i sve to bez opsežne pripreme i analize igre protivnika i njihovih sjajnih pojedinaca. Šta drugo preostaje nego da mladalačku strast prema vaterpolu, odricanje od vršnjačkih zadovoljstava i besomučnu utreniranost pretočite u vitešku borbu. Borbu za nešto trajno i dragoceno — dokaz da su strast, trud i odricanje temelji svakog istinskog uspeha.

Evo šta je neposredno posle utakmice izjavio tadašnji mladić, a sada vremešni penzioner, autor ovog članka: „Saznao sam da ću braniti minut pred utakmicu, a zatim sve je izgledalo kao najlepši san. Nisam se uplašio velikog autoriteta slavnih Mađara Sivoša, Bodnara i ostalih. Kada sam video kako svi naši igrači jurišaju ne štedeći sebe, činilo mi se da ću da poletim, da će srce da mi iskoči. Nisam to očekivao, ali sam, ipak, bio spreman i mislim da sam opravdao poverenje”.

Nezaboravni novinar „Sporta” Aleksandar Alimpijević, vaterpolo posvećenik, ovako je pisao:

„Ubedljivom pobedom (6:2) nad mađarskim prvakom OSC „crno-beli” ponovo šampioni Evrope. Partizan je peti put prvak Evrope, peti put je poneo titulu u najvećem klupskom takmičenju, a za nju su podjednako zaslužni počev od mladog golmana Vraneša preko iskusnog Perišića, „snajpera” Marovića, lucidnog Rudića, giganta Sandića, Stamenića, Belamarića, Antunovića, Sofijanića, Manojlovića i Markovića.”

Kao i obično, kod važnih vaterpolo utakmica kada su protivnici izjednačeni poraženi traži razlog poraza u suđenju. Tako je bilo i ovog puta. „Partizan je igrao, Mađari se ljutili”, pisala je „Politika”. Nije isključeno da je, što je opet uobičajeno za vaterpolo, suđenje bilo blago „domaćinsko”. To sigurno nije presudno uticalo na konačan ishod, jer je Partizan igrao čisto, mudro i nadahnuto, bukvalno pregazivši protivnika. Upravo onako kako je pre utakmice strateg Vlaho Orlić govorio da njegov tim treba da igra: „Igraćemo oštro, hrabro, agresivno, bez kalkulacija. Moramo da pobedimo neumornim plivanjem, raznovrsnim kombinacijama.”

*bivši golman i predsednik VK Partizana

(Sutra: Uspešna potera za Realom, pa propušteni vozovi)