Štrajkovi glađu od 15 minuta do 48 dana

Od petnaestak minuta do 48 dana štrajka glađu – toliko su srpski političari koji bi se odlučili na ovaj vid delovanja bili istrajni u borbi za ideale i svoja prava u proteklih 40 godina. Osim zdravstvenih razloga, ispostavlja se da – koliko su verovali u ispravnost svojih postupaka, toliko su bili uporniji u tome da primene ovaj vid delovanja. Najnoviji primer da je jedan političar štrajkovao glađu jeste odluka bivšeg ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića da se na ovaj način bori protiv rešenja suda da mu odredi pritvor. Vesiću je potom ukinut pritvor, ali zvanično ne zbog štrajka. I dok je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj čak tri puta odbijao da jede, čime je ozbiljno narušio svoje zdravlje i ugrožavao svoj život, dotle su neki drugi iz današnje opozicije od ovog načina borbe odustajali posle nekoliko minuta, poput Miroslava Aleksića, koji je kao razlog za prekid štrajka naveo verske razloge.

Ovom metodu političke borbe, koji je u poslednjih 40 godina već prerastao u „tradiciju” pribegavali su pripadnici i vlasti i opozicije, ali je takav korak najčešće ostajao bez rezultata. U modernoj srpskoj istoriji štrajkovali su glađu Vuk i Danica Drašković, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Boško Obradović, Marinika Tepić i, skoro u svim slučajevima, prekidali su ga pre nego što su svi njihovi uslovi bili ispunjeni.

Ovakav vid političkog protesta u Srbiji nije neuobičajen, ali je svim štrajkovima glađu dosad bilo zajedničko da nijedan nije sproveden do kraja. To se može kategorisati kao ekstremno sredstvo političke borbe, ali toliko puta smo ga imali da je već pomalo obesmišljen. Posle nekoliko dana bez hrane oni su brzo napuštani i ni vlast, ali ni opozicija, ih najčešće ne posmatraju kao ozbiljnu političku pretnju. Štrajk glađu kao metod političke borbe neki nazivaju „očajničkim potezom”, a za druge je pak „mala cena u borbi za ideale”. A idealista je nekada bilo mnogo na srpskoj političkoj sceni, pa je tako jedan broj poznatih političara bio spreman da se žrtvuje do poslednjeg zalogaja.

Rekorder po dužini gladovanja je Vojislav Šešelj koji je „u cugu” bez hrane i vode, za 22 meseca robijanja, izdržao čak 48 dana u zatvoru u Sarajevu. Posle toga je osam dana štrajkovao glađu i u ozloglašenom zatvoru u Zenici 1984. godine, od kojih je šest proveo u samici. Na sebi svojstven način je tako potvrdio izreku „da treba imati želudac za politiku”. Posledica tog postupka je da je izgubio 16 kilograma i „zaradio” tuberkulozu bubrega. „Ako imate neki ideal kojim se rukovodite u životu, vredno je žrtve. Ne kajem se i opet bih isto postupio”, kaže za „Politiku” Vojislav Šešelj.

Da je reč o osobi koja ne beži od ovog vida borbe za svoju istinu, svedoči i to što je za drugi najduži štrajk glađu na političkoj sceni zaslužan upravo lider Srpske radikalne stranke. Ovaj štrajk, njegov treći, Šešelj je započeo 11. novembra 2006. godine u Hagu. On je tada odbijao da uzima hranu da bi ubedio sud za ratne zločine u Hagu da može da se brani sam. Šešeljev štrajk je trajao 27 dana, a prekinuo ga je nakon što je upoznat sa odlukom Žalbenog veća da će mu vratiti pravo da se brani sam, kao i zbog toga što se Sekretarijat suda obavezao da će uvažiti mnoge od njegovih zahteva kako bi mu bila olakšana priprema odbrane. I to je verovatno bila jedina jasna pobeda izvojevana „praznog stomaka”.

Opozicioni lideri devedesetih najavljivali su štrajk glađu i tome je pribegao tadašnji lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković zbog hapšenja i kome se u tome pridružila i njegova žena Danica. Poslanička grupa SPO-a stupila je u štrajk u prostorijama Skupštine Srbije 9. marta 1991, posle hapšenja Draškovića, a njima su se pridružili i poslanici iz opozicionih klubova. Posle hapšenja i prebijanja Vuka i Danice Drašković juna 1993, lider SPO-a je u zatvoru 1. jula stupio u štrajk glađu, kako je isticano, do smrti, o kome je obavestio svoju stranku, domaću i svetsku javnost tajno napisanim pismom.

U zatvoru ga je posetio Dobrica Ćosić, u nameri da ga odvrati od štrajka. Tadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić je dao izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji. U znak solidarnosti sa bračnim parom Drašković štrajkovali su poslanici SPO-a, a tadašnji radikal Tomislav Nikolić je predložio isključenje direktnog prenosa. Grupa poslanika SPO-a je potom počela štrajk glađu kod spomenika knezu Mihailu „na Trgu slobode, kod časnoga Knjaza”. Da li zbog lošeg iskustva sa štrajkom glađu, mediji su navodili da je upravo Vuk Drašković uspeo da ubedi Zorana Đinđića da započne štrajk glađu 1996. Godine, koji je to hteo da uradi u znak protesta zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora.

U nešto novijoj istoriji, jedan od najpropraćenijih štrajkova glađu i žeđu sproveo je u delo tadašnji lider opozicije i predsednik SNS-a Tomislav Nikolić koji je u to stupio 16. aprila 2011, tražeći od vlasti da zakažu vanredne parlamentarne izbore. Štrajk žeđu je prekinuo nakon pet, a glađu nakon osam dana, nakon čega se pričestio na jutarnjoj liturgiji u Sabornoj crkvi. Nikolić je svoj potez ipak nazvao „ličnim i hrišćanskim činom”. Za vreme protesta posetio ga je patrijarh Irinej, koji je ga je ubedio da prekine štrajk žeđu.

Iz današnje perspektive, trebalo bi podsetiti i na komentare tadašnjeg zamenika predsednika DS-a Dragana Đilasa na Nikolićev štrajk. Đilas je rekao da je odluka Nikolića da stupi u štrajk glađu, zahtevajući raspisivanje izbora, politički čin i da takav „politički zahtev ne može biti prihvaćen”. Založio se da se Nikoliću pruži adekvatna pomoć i dodao da u vezi sa tim njegovim potezom ne treba da se pravi „cirkus i pozorišna predstava”. Poručio je da naprednjaci moraju odustati od načina borbe koji je preduzeo Nikolić i kritikovao njegove najbliže saradnike da su bili dužni da ga odgovore od štrajka glađu i žeđu, a ne da ga podrže. Aleksandar Vučić je uzvratio Đilasu porukom da se radi o „bezumnoj kampanji” protiv Nikolića, koja će ući u „istoriju beščašća” i da lične i političke uvrede protiv lidera naprednjaka „vređaju zdrav razum”.

Nekoliko godina se predstavnici i vlasti i opozicije nisu usuđivali da pribegnu ovom metodu političke borbe, ali je pretilo da do toga dođe u aprilu 2019. godine, kada su tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, kao i jedan broj političara iz vladajuće koalicije najavili štrajk glađu zbog delovanja opozicije. Poručivali su da na taj način žele da ukažu na nasilje koje su sprovodili Boško Obradović, Dragan Đilas i Vuk Jeremić, ali su od ovog poduhvata odustali posle razgovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.

Nekoliko meseci kasnije je nezavisni poslanik Miladin Ševarlić 2019. odlučio da štrajkuje glađu jer, kako je naveo, „nije u mogućnosti da pokrene skupštinsku raspravu o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i nepoštovanju Rezolucije SB 1244 o Kosovu i Metohiji”. Njemu se u štrajku pridružio na stepenicama Skupštine Srbije lider Dveri Boško Obradović, kao i njegov stranački kolega Ivan Kostić, koji ga je zamenio na stranačkoj funkciji. Vrlo brzo u štrajku glađu su im se priključili i poslanici SNS-a Aleksandar Martinović i Sandra Božić, zatraživši da tužilaštvo pokrene postupak protiv osoba koje su učestvovale u neredima tokom skupa koji su ispred tog zdanja organizovale Dveri.

Ipak, najpoznatiji po vremenu trajanja štrajka glađu je Miroslav Aleksić, koji je „gladovao” svega petnaestak minuta. To se desilo upravo kada je potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić obelodanila da su oni stupili u ovaj vid borbe. Aleksić je potom rekao da od toga nema ništa, iz prostog razloga što on posti. Kasnije je objasnio da njemu „vera zabranjuje da čini nešto što se tumači kao svesno narušavanje zdravlja sa potencijalno smrtnim ishodom”.

Sociolog Vladimir Vuletić za „Politiku” kaže da je štrajk glađu legitimno sredstvo političke borbe kome pribegavaju pojedinci, ređe i grupe, kada iscrpe sve ostale načine borbe, odnosno kada se suoče sa nemogućnošću da drugim instrumentima realizuju svoje zahteve. „S obzirom na to da ovom vrstom štrajka čovek rizikuje život, pretpostavka je da mu je cilj kome teži važniji od života. Zato su ciljevi i vrednosti koji se žele postići ovom vrstom štrajka uglavnom moralne, a ređe materijalne prirode i obično se tiču zahteva za pravdu, realizaciju viših društvenih ciljeva, ili političkih ciljeva. Osnovna stvar kod štrajka glađu je da izazove moralnu dilemu i u krajnjoj liniji grižu savesti kod onih kojima se obraćaju kao i da se stekne naklonost neutralne ili nezainteresovane javnosti za ’višu’ stvar za koju se štrajkač zalaže ili za samog štrajkača”, kaže Vuletić.

Navodi da u današnje vreme, kada smo zatrpani mnoštvom različitih vesti i informacija i kada događaji prestižu jedni druge, javnost ima malo sluha za tuđe probleme, pa štrajk glađu neretko služi kao način da se bar privuče pažnja na određeni problem. Čak i najava ovog koraka, privlači više medijske pažnje nego obične reči. „S obzirom na to da štrajk glađu može trajati relativno dugo i da je svakim danom izvesnost fatalnog ishoda sve veća, štrajk glađu privlači sve više, a ne sve manje pažnje. Istovremeno, kolebanje onih ka kojima je usmeren, ako ga ima, postaje sve veće. Štrajk glađu je, dakle, svojevrsni vid moralnog pritiska ili moralne ucene onih koji nemaju drugih mogućnosti da se izbore za svoje zahteve”, ističe Vuletić.

Od Gandija do Bobija Sandsa

U svetu nije mali broj političara koji su štrajkovali glađu, a od njih je nesumnjivo najpoznatiji Mahatma Gandi. On se smatra pionirom moderne prakse građanske neposlušnosti i s razlogom je možda najčuveniji štrajkač glađu u istoriji. Tokom svog života, Gandi se upuštao u nekoliko ovakvih akcija i gladovao je protestujući zbog britanske vladavine u Indiji. Sveukupno, navodi se da je Gandi poduzeo 17 gladovanja tokom Indijskog pokreta za nezavisnost, njegov najduži protest trajao je 21 dan. Za mnoge na Zapadu, ime Irom Šarmila neće izazvati pažnju, ali ona je izdržala štrajk glađu koji je trajao 16 godina u Indiji, što je najduže gladovanje na svetu. Šarmila je protestovala zbog zakona koji je vojsci dao pravo da pretresa imovinu i zatvara ljude.

Više od jedne decenije, vlada ju je na silu hranila infuzijom, koju joj je davala putem nosne kapaljke, što je uobičajena praksa da se oni koji posegnu za tim održe u životu. Okončala je svoje štrajkovanje u avgustu 2016, tako što je polizala malo meda koji joj je kašikom stavljen na dlan. Štrajk glađu Bobija Sandsa sa smrtnim ishodom verovatno je jedan od najpriznatijih. On je bio jedan od desetorice Iraca, pripadnika IRA (Irska republikanska armija), koji su stupili u štrajk u oktobru 1980. u zatvoru Maze u severnoj Irskoj kako bi zahtevali da budu tretirani kao „posebna kategorija” političkih zatvorenika, a ne kriminalaca. Sands je u desetočlanoj grupi bio prvi koji je umro, 5. maja, 1981, nakon 66 dana štrajka glađu. Štrajk je prekinut 3. oktobra 1981. godine.