Zašto Bošnjaci mrze Andrića

Ima još nemalo onih koji i dalje iskreno misle da je bosansku hiljadugodišnju multi-kulti harmoniju pokvario Radovan Karadžić. Veruju da danas u 90 odsto muslimanskom Sarajevu svi crkoše da je obnove, da se opet živi zajedno u jedinstvenoj Bosni i da bude sve „kao pre rata”.

Milorad Dodik je sada taj koji svima sreću kvari, jer ne dozvoljava da vaskrsne olimpijska zimska idila. I već duže od deceniju, kad god mu iz ambasade SAD i OHR-a pritegnu svilen gajtan, uz skandiranje Baščaršije, oni po već ko zna koji put navijaju: „Gotov je gotov, samo što nije.” Ali on ih iznenadi pa opet nije. A zašto nije? Zato što nije, niti je moglo početi s Radovanom, niti se može završiti s Miletom. Priča o Bosni starija je i od Andrićevih slutnji u „Pismu iz 1923”.

Iz sobe u hotelu „Evropa”, budan i nespokojan u poznoj noćnoj tišini Baščaršije, osluškuje ponoćno oglašavanja zvona Saborne crkve, Katedrale i Sahat-kule u radijusu od nekoliko stotina metara: „Iste sate ne otkucavaju u isto vrijeme”. Fra beg Ivo, kako su ga zvali prijatelji, kopao je po bečkim arhivama o Bosni, ali nije znao istoriju koliko profesionalni istoričari. Znao je, međutim, toliko koliko mu je bilo potrebno da je razume bolje od svih. Iz tih suptilnih zapažanja gradio je metafore od sudbonosnog značaja i trajanja.

Iako je često citirana njegova misao da je u Bosni tanka linija između ljubavi i mržnje, mržnja je interpretativni ključ tog njegovog razumevanja Bosne. „Fatalna karakteristika bosanske mržnje je u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja i – mrzi svakog ko pokuša da to učini”, a Derviš Sušić dodaje: „U Bosni mržnja se vidi u znaku suprotne vere, čuje u pesmi, sluti u pogledu prolaznika.”

Čak i kada danas govore i pišu o Srbima kao „genocidašima”, „lošem narodu”, o tome da „svo zlo u Bosnu dolazi iz Beograda”, oni kažu da „dobri Bošnjani ne umiju mrziti”, ali da ih „više nema jer su ih Srbi sve pobili”. Po bivšem reisu Mustafi Ceriću, sada bošnjački narod vode „neki novi” muslimani, koji, biće, umeju da mrze.

Na to će vas bosnoljub zasuti lepotama i dostignućima BiH. Borove šume i blizina mora, izletišta i skijališta, aleja platana, koja fijakerom vodi do Vrela Bosne. Andrić, Meša, Kusturica, Berberove grafike, Mirza i Varaja šampioni Evrope. „Doli Bel” i „Otac na službenom putu” pod Zlatnim palmama. Mladenovo „Tetovirano pozorište” sa „Scene na Obali” pobednik u Edinburgu. „Top lista nadrealista”, sevdalinke na Ilidži, Zaim i Safet. Brega, Kusta, dr Nele, Kemo, Jadranka, Neda, Hari, pa „Bijelo dugme”, „Plavi orkestar”, „Crvena jabuka”, „Pušenje”, ali i „Energoinvest”, „Agrokomerc”, „Unis”, „Famos”, UPI, hiljadu škola, hiljadu kilometara auto-puteva, gasifikacija. A tek zimska olimpijada, bosanska rivijera u Neumu, pa komšiluk i raja, pa ćevapčići, pite, jemeci i mezetluci, ista jela, ista pića, iste pesme…

Zaista, neviđen uspon u svemu. Ali, kao da Bosna i Sarajevo nisu imali unutrašnju snagu da do političkog cilja mira i stabilnosti iznesu toliki teret uspeha. Glumac Josip Pejaković, probošnjački Hrvat, razočarani Jugosloven, neutešni bosnoljub, napisao je i izvodio širom zemlje monodrame, najpre „Jugoslavijo”, a potom samo „On meni nema Bosne”. Potom je relativno najbrojniji muslimanski narod poveo islamistički ekstremista Abu Izat (mudžahedini nadenuli Izetbegoviću), koji, kako veli Kusturica, „nije video dalje od Skenderije, te BiH poveo u pakao građanskog rata”.

Bili su poturice, K und K ih je pridobila ne dirajući u begovske privilegije, za NDH su postali hrvatsko cveće, od 1945. sve sami partizani. A kad je došao vakat, Alija je na pobedničkom skupu SDA, na kojem su ovacijama pozdravljeni ambasadori islamskih zemalja, svoj govor završio citatom: „Kunem ti se, mili bože, da više robom biti nećemo!” Kakvim to „robom” kad su na poklon dobili naciju od komšija koje su generacijama ginule, kao i idealnu trećinu federalne republike s atributima državnosti, iako umalo nije postala treća pokrajina u Srbiji?

Mnogi Srbi kažu da Jugoslaviju nije trebalo ni praviti, nego ići na nacionalnu državu Srbiju, koja bi se protezala do „linije Karlobag - Karlovac – Virovitica”. Još manje ju je, vele, posle Jasenovca trebalo obnavljati. Uostalom, i pre ujedinjenja u Kraljevinu SHS i Jugoslaviju, 42 od 54 opštine u BiH direktno su se priključile Srbiji. A šta tek reći za BiH, koja ne može da se dogovori ni o svom srednjovekovnom poreklu između konvertita na islam i hrišćanskog roblja pod Turcima. No, na stranu istorija velikih događaja, pređimo na sitnice koje život znače.

Srpski istoričar Nemanja Dević nedavno podseća da je posle slavnog probijanja Solunskog fronta srpska kraljevska vojska u oslobodilačkom pohodu stigla na Drinu, a iz Sarajeva nacionalno mešana delegacija s molbom đeneralu Stepi da oslobodi i Sarajevo. Ne nailazeći nigde na otpor, srpska vojska se 4. novembra 1918. preko Bistrika spustila u grad gde je vojvoda Stepa na ulicama masovno dočekan kao oslobodilac. Reis-ulema ef. Čaušević priredio mu je svečani prijem, na kojem je slavni vojskovođa izjavio da će „Srbi i muslimani živeti kao braća”. Srbe su u istom gradu u međuvremenu od samo četiri godine (1914–1918), nakon Principovog atentata, ta ista braća hapsila i zatvarala, razbijala srpske kuće i radnje. Kako Kraljevinu Jugoslaviju, „braća” su kasnije isto tako od srca dočekala i ustašku NDH.

Nakon 1945. ulica na Bistriku i dalje je nosila ime 4. novembra 1918. i komunistička vlast je svake godine svečano obeležavala taj datum. Polagalo se i cveće na grob mladobosanskih atentatora, koji su istrulili na doživotnim robijama po vlažnim austrougarskim zatvorima, sarajevska ulica desnom stranom Miljacke zadržala je ime Obala vojvode Stepe Stepanovića. A onda je, bez zvanične odluke, Stepina obala postala samo Obala, dok je ona preko puta, zvana Čobanija, ponela ime Obala Pariske komune. Spomen-grobnica mladobosanskih atentatora postala je grob svetih vidovdanskih velikomučenika, koji su pohodili jedino pravoslavni sveštenici i mladi sarajevski srpski pesnici Nogo, Vešović, Karadžić, Dutina.

Ulica 4 novembra 1918. neformalno je denominovana u Bistrik. A zvanično obeležavanje datuma kada je srpska vojska oslobodila Sarajevo od austrougarskog okupatora prećutno je prestalo. Njegošev „Gorski vijenac” postao je problematičan zbog speva o „istrazi poturica”, pa je u školskoj lektiri, umesto uz objašnjenje istorijskog konteksta, analiziran selektivno, preskakanjem nezgodnih delova. Rukometni klub Mlada Bosna, u vrhu savezne lige, bez reči je preimenovan u Željezničar, a drugi, manje uspešan, koji se zvao samo Bosna, zadržao je ime.

Neko je upitao zašto se novoizgrađena ledena dvorana zove zelena transverzala, a ne prema boji snega „bela”. Inače, „zelena transverzala” u geopolitičkoj literaturi označavala je luk povezanih muslimanskih zemalja koji vodi od BiH preko Sandžaka, KiM, BJRM ka Bliskom istoku. Istraga nije utvrdila ko je bio kum „Zetre”. Srpski jezik u istočnoj i zapadnoj varijanti postao je „srpsko-hrvatski”, pa onda „srpskohrvatski/hrvatskosrpski”. Ime ulice Miloša Obilića na Baščaršiji „izgovaralo” se Kovači. Na anzis-kartama Sarajeva fotosi džamija, i tek poneka crkva. Metalne tablice sa oznakama ulica i brojeva, oduvek plave, pozelenele su. Sitnice?

Postdejtonsko postepeno otimanje nadležnosti i nametanje zakona Srpskoj, pojedinačno nebitnih, ali kumulativno fatalnih, naziva se ubijanje metodom „kuvanje žabe”. Bosanski lonac se krčka već pola milenijuma, a loži se mržnjom o kojoj piše Andrić.

*Profesor emeritus