Batine se moraju izdržati

IMAGINARNI DIJALOG SA ŽIVOJINOM PAVLOVIĆEM 
Boro Drašković

Živojin Pavlović već deset godina nije među nama. Preostali su nam za razgovor njegovi filmovi i knjige. I ponekad crtež, kao iznenadna interpunkcija.

Živojin Pavlović: Kako izgleda smrt? Kao trenutak pred utonuće u san: vi ne biste da prestanete da postojite i svim se silama upinjete da se oduprete nepostojanju, ali – ipak – u jedan čudan, nepredvidiv tren, strovaljujete se u potpuno neposedovanje (gašenje) svesti (bilo da u snu sanjate ili da vam san ostaje bez snova)...

I sve je isto i u smrti: gubite se, iščezavate, utapate se u nepostojanje.

Na sve strane – san: smrt, film, život...

Ž. P. Ne kaže se slučajno: „Život je tren”: u sećanju ljudskom zbijeno je sve minulo vreme, i ono, zgomilano u tom skladištu, u trenutku vaskrsava pred čovečijim unutrašnjim okom. Zato se i kaže: „Život je kratak”. (Ali i: život je san”.)

San, izgleda, uvežbava i samo sećanje.

Ž. P. Ljudi s filma, kao i ratnici, žive od sećanja. I kao što je za ratnike herojsko doba njihovog života vreme provedeno u bitkama, tako i filmskim radnicima dani provedeni u snimanju filmova predstavljaju najupečatljivije trenutke njihovog življenja. A za filmskog reditelja sav život.

– Uz film nema sitnica u sećanju, osim onih za koje Dostojevski kaže da su najvažnije. Kako samo u prvi plan memorije iskrsne Džems Džojs koji u Trstu, u „Teatro Misla” s nama gleda filmove...

Ž. P. (osmeh) Sećaću se neobične skulpture Džemsa Džojsa u bioskopskoj sali Radničkog doma u kome se održavao Međunarodni filmski festival „Alpe-Adrija”: načinjena od terakote, njegova figura sedi u poslednjem levom sedištu u desetom redu, pogleda usmerenog filmskom platnu.

U naše crne filmove... Ili iznenadno kino-oko: u njujorškom domu Vilarda van Dajka preko zvanica u početku odsutnim pogledom prelazi Boris Kaufman, brat Dzige Vertova, proslavljeni snimatelj Vigovih filmova...

Ž. P. Pozdravio se sa svima i seo na klupu u mojoj blizini. Neko ko se nalazio na suprotnom kraju klupe, naglo je ustao, klupa se prevrnula i starac je pao...

A dramaturgija samog snimanja filma doista je sva od klimaksa... Zaseda zauzima posebno mesto među tvojim filmovima... I po složenosti ustrojstva kadra...

Ž. P. U tom filmu (sa ostvarenjem Do viđenja u sledećem ratu meni najdražem), dugi kadar razvijam do paroksizma. Gotovo od svakog prizora dobijam kadar-sekvencu, sa osnovnom radnjom ili dijaloškom situacijom u prvom planu, ali sa razigranim, raskošno oblikovanim zadnjim planovima koji, nošeni dinamikom zbivanja, bujaju, smenjuju se ili prepliću, narastajući katkad do infernalnih razmera, ili se gaseći, iščezavaju u maglovitoj sumornoj nepokretnosti. Tako ritam filma definitivno ne određuju montažerske makaze, već orkestracija zbivanja unutar kadra.

Uz naslov tvojih intervjua Jezgro napetosti ponovo sam se setio sablazni koju je izazvao prvi tvoj film koji sam video, u sarajevskoj „Kinemi”. Poznanik, prevodilac, krijumčario nas je na zatvorene projekcije za političare, uslov je bio da se izgubimo sa samim krajem filma, neopaženi, u mraku. Nakon završetka filma Kad budem mrtav i beo, ostao sam nepokretan, u mukloj tišini upalilo se svetlo, srećom, „ideološki žreci” bili su u još većem šoku, pa sam uspeo da se neprimećen iskradem.

Ž. P. Ne znam da li sam u pravu, ali mi se, posle večerašnjeg gledanja filma Kad budem mrtav i beo čini da je to moje mnogo hvaljeno ostvarenje, istina, kompaktno, ali i – prizemno.

?!

Ž. P. Let mrtve ptice je moj najpoetskiji film.

Primećeno je da u nekim tvojim filmovima i fudbal igra osobitu ulogu. Kao u kineskoj poslovici i pozorištu, i u đavoljem filmu je sve povezano sa svim. A sport i poetika filma?

Ž. P. Fudbal – dugi kadar i složeni mizanscen. Košarka – kratki rezovi.

Gotovo sve što si snimao, pisao i govorio, izazivalo je na ovaj ili onaj način, žestoku reakciju... Kako si se u svemu tome snalazio?

Ž. P. Osećanju bezizlaznosti opirao sam se na dva način: svešću da su u političkom sistemu kome smo pripadali sudbine pojedinaca sklonih nemirenju s postojećim stanjem stvari sazdane od prećutkivanja, proganjanja i blaćenja. I slutnjom da osporavanje nečijeg dela od zajednice ne sme predstavljati stožer njegovog života.

Ispljuvak pun krvi i... ideologije...

Ž. P. Plač nad sobom i sopstvenom žrtvom može izazvati sažaljenje, ali poštovanja – nimalo. Valja znati da svaka, iole samosvojna kreacija istovremeno je i neposlušnost. Batine se moraju izdržati. Upornošću se dokazuje da si u pravu... Nisam hteo da se predam gorčini. Odlazio sam na obale Timoka po smiraj kojim me je uvek darovala priroda... Spasavao sam se radom kad nisam pisao, ili čitao, brao sam voće, kosio travu za stoku, opravljao kapije na ogradi, krunio kukuruze... Hitao da iskoristim trenutnu, po sebe povoljnu, priliku da se dokopam još jednog filma...

Nije jednostavno usmeravati maštu u dva smera i u redosledu koji ne zavisi uvek od vlastite volje...

Ž. P. Snimajući filmove, nijednog trenutka se nisam odricao pera: beležio sam događaje, utiske i zapažanja, vodio dnevnik smišljao priče, sakupljao građu za buduće romane. Međutim, kad god bih ispisao koju stranicu filmskog scenarija, osetio bih naviranje gorčine što se ta zamisao, koja treba da se na celuloidnoj traci pretvori u slapove pokretnih slika, ne ovaploćuje u izvesniji literarni oblik – u roman ili priču.

Planetu filma čitam s istom radoznalošću koja me nije napuštala uz neko štivo iz ciklusa Divlji vetar ili Dnevnik...

Ž. P. U trenu kad je beleška nastala, ona postaje moja duhovna stvarnost, i ja se tih slika ne mogu osloboditi... Ako išta ostane, biće to dnevničke moje beleške, i ova knjiga što me podseća na ribolovačku mrežu bačenu u mutno zagađeno sećanje, da iz mulja spase jadne ostatke burnog vremena sred čijih se vrtloga zagubio i moj život.

Moj život, kao barka na moru, čas je usred bure a čas na glatkom ogledalu bonace, okupan svetlošću. Ispunjen je uzbuđenjima, promenama, sagaranju iza kamere, samovanju nad hartijom. I putovanjima (setno). Ono što posle smrti čovek za sobom ostavlja su papuče, čaša iz koje je pio vodu, ekser ukucan u zid, potpis na preporučenoj pošiljci, poneka zapisana reč. Ali sve to vreme brzo izravna kao što poplava zbriše dugogodišnji trud.

U tvom slučaju ostaje i petnaest filmova, dvadeset četiri knjige... Nisi baš ukucavao eksere u vodu...

Ž. P. Prepustimo budućnosti vrednovanja, jer je, uostalom, ona jedina merodavna za to, i požurimo da u svom kratkom trenutku postojanja iskažemo ono što nam se čini da je neophodno reći.

Iskupio si svoje vreme... Dobro ga rasporedivši...

Ž. P. U 6.30 časova nad rukopisom sam (pisac sam).

U 9.30 časova na pijaci sam, u kupovini sira, lepinja, blitve, koprive, mladog luka (snabdevač sam).

U 11.30 časova sam u poseti Dušanu Stojanoviću, a potom njegovoj tetki – kupujem pušku dvocevku (lovac sam).

U 12.30 časova otvaram papirnatu vreću s 50 kg brašna – preručujem ga u manje kese (mlinar sam).

U 17.30 časova završavam pesmu Niz hotelskih soba i prerađujem je (pesnik sam).

U 19.30 časova gledam tv-dnevnik (građanin sam).

U 20.30 časova večeram sa ženom i decom (otac sam).

U 21.30 čitam Jasmininu Antologiju italijanske pripovetke (intelektualac sam).

U 23 časa gasim sijalicu i tonem u san (čovek sam).

Planeta filma razvila se upravo ispod izjave švedskog reditelja, majstora: biti filmski reditelj ponekad znači – sreću.

Ž. P. Nihilizam, kao i bilo koji Weltanshaung, sukobljava se sa vitalnim silama – one ne traže objašnjenje, one zahtevaju sopstveno pražnjenje, u mom slučaju – kroz jauk, šapat, govor, smeh. Ukratko: nisam mogao da ućutim... Ako se već nazire nadvladavanje ništavila, sme li se pomenuti reč sreća iz jednog Bergmanovog zapisa...? Ne. Ne sme. Jer: Trenutak u kome se izgovara reč SREĆAN nikad nije srećan trenutak (Hans Magnus Encesberger).

Nije li takvo svakodnevno ponašanje, „takav aktivni život (čulni nemir, planovita reagovanja na svaku vrstu životnih pojava, vatrena mašta i nepresušna intelektualna radoznalost)”, u suprotnosti sa iskazom o sveukupnom apsurdu postojanja?!

Ž. P. Nije li robovanje iluzija da ono što se čini ima značaja u suprotnosti sa najdubljim nihilistikum osećanjem svega postojećeg? Verovatno. I kad bi me neko upitao: Zašto je to tako?...

Zašto je to tako?

Ž. P. Iako kosmičke razmere potiru bilo kakve vrednosti (izmišljene od čoveka da bi mogao opstati), čovek bi, bičevan nagonom za trajanjem, da grčevito ostane u stanju u kome je to što jeste, otud dovitljivost, pamet, fantazija, bujanje osećanja, što se svedeni pod zajedničku definiciju, zovu jednim imenom – ljubav prema životu. Iz te ljubavi rađa se nezasita glad za govorom.