Život s radošću kao oblikom otpora

21. MARAKEŠ

Marakeš – Slavni brazilski reditelj Valter Sales, tvorac kultnih filmova poput nagrađivanog „Centralna stanica” i „Dnevnici motorcikliste”, posle duže pauze vratio se na centralnu filmsku scenu kako bi sa filmom „Još sam tu”, prikazanim inače na beogradskom festivalu „Slobodna zona”, postao jedan od najozbiljnijih kandidata za predstojeće dodele Zlatnih globusa i Oskara.

Razgovor sa Salesom, poznatim i po svom dokumentarnom stvaralaštvu i političkom aktivizmu (bio je jedan od potpisnika peticije u francuskom „Liberasionu” protiv ubistava civila u pojasu Gaze), najviše se ticao sudbine sedmočlane porodice Paive, nestanka oca Rubensa tokom žestokih pritisaka vojne diktature u Brazilu početkom sedamdesetih godina prošlog veka i konekcije tih događaja sa današnjicom...

Dugo se nismo videli, poslednji put u Kanu 2012. i tada vam kosa još nije bila seda? Da li ste se to ulenjili ili ste se bili „zaglavili” u Bolsenarovoj eri?

Da (smeh), u međuvremenu sam osedeo, tačno. Ali, videli ste me i u Berlinu 2015. sa dokumentarnim filmom o kineskom reditelju Đa Džangkeu. Činjenica je da se, kada završim snimanje igranog filma i njegovo predstavljanje po svetu, obavezno posvetim stvaranju dokumentarnog filma. S dokumentarcima sam i počinjao svoju filmsku karijeru. Od tada do danas snimio sam i televizijsku seriju o jednom poznatom brazilskom fudbaleru koji je osamdesetih godina prošlog veka inicirao demokratski pokret što je na kraju rezultiralo povratkom demokratije u Brazil. Pisao sam i dva scenarija, dakle ne radi se o mojoj lenjosti. I onda nam je došla stvarnost, promenio se duh vremena, politički i kulturološki u poslednjoj deceniji i pod vlašću Bolsenara i to mi je na izvestan način otežalo da budem u potpunom sinhronicitetu sa svojim vremenom. Ako snimate film morate da predvidite šta će se desiti i u budućnosti, a to je često teško.

S filmom „Još sam tu” koji se tiče prošlosti vi ste, rekla bih, uspeli i da predvidite današnjicu?

Nekako je došla stvarnost i naterala me da pogledam dalje. Izašlo je bilo i dnevničko štivo, memoari mog prijatelja Marsela Rubensa Paive koji je napisao briljantnu knjigu o sećanjima na svoju porodicu što se prepliću sa sećanjem na Brazil u poslednje četiri decenije u svim njegovim političkim prevratima. Marselo otkriva da je njegova majka bila tihi heroj te porodice u kojoj je otac preko noći u vreme vojne diktature zauvek nestao. Sve mi se onda spojilo, lična priča s kolektivnom pričom i to je upravo ono što me je uvek privlačilo u filmu.

Šta vas je privuklo vašim glavnim damama u ovom filmu, posebno liku majke koju tumači izvrsna Fernanda Tores?

Njena izvanredna emocionalna inteligencija, sposobnost da zaista razume da postoji takva suzdržanost. U prikazivanju suzdržanosti ona je mogla da ponudi toliko različitih slojeva, što je veoma teško. Frekvencija s kojom je radila nije bila ogromna, a ipak je morala da glumi ispuni nijansama i mislim da je zahvaljujući svom talentu, ali i emocionalnoj inteligenciji, bila u stanju da to uradi do te mere da Fernandu zaista smatram koautorom filma.

Kao mladi ste gledali film „Uvećanje” i slušali muziku „Ti Reksa”, slično kao i u ovom filmu. Da li su vam sećanja na sopstvenu mladost bila i najveća inspiracija?

Da, početak filma je zaista film o mladosti, baš zato što sam imao 13–14 godina i bio sam tamo u doba hunte. To je film o mladosti, radosti i životu, tačnije, plesu i igri.

I slobodi uprkos diktaturi?

Da, sloboda. A onda su sve te stvari otete u određenom trenutku i zemlji je ukradena moguća budućnost. Dakle, muzika je imala centralnu poziciju u toj deceniji. Ono šta ste slušali definisalo je ko ste, kao i ono šta ste u bioskopu gledali. Izbor muzike je bio vrlo specifičan i po tome što on ima veze sa stvaranjem pokreta koji se zove „tropikalija”, koji spaja afro-brazilske korene, sa onim što su umetnici u egzilu u Engleskoj i drugde spajali sa električnom gitarom. Sve to se dešavalo početkom sedamdesetih godina prošlog veka a „dizanje u vazduh” je upravo taj deo priče o nestanku. A o tome i govori moj film. Reč je o telu koje nestaje i što se više fokusirate na to, to je manje očigledno. I u prvi plan izbija ta tiha heroina koja podiže svoje petoro dece i čuva im uspomenu na oca i njegov intelektualni angažman.

U prvom delu filma mi se kao publika smejemo i uživamo u porodičnim šalama i dečjim zavrzlamama, osećamo radost, a onda nas vodite i u zatvor zajedno sa majkom i starijom decom?

Da, to su kao dva poglavlja iste porodične sage. Nedavno sam gledao dokumentarac „32 zvuka”, u kojem postoji ta žena koja je bila deo pokreta Crni panter i kaže da „samo kada doživite radost imate kapacitet da razumete veličinu gubitka”. To potpuno razumem. Mislim da je važno razumeti lik majke, lidera ove porodice, da prikažete način na koji je ta porodica živela. Živeli su sa radošću kao oblikom otpora. I ova žena, ova majka, mora da postane i majka i otac te porodice, i način na koji ona pronalazi kako da se preživi mislim da ima veze s tom prošlošću. Vraćala je svoju porodicu u svetlost te prošlosti sa stavom da nikada ne želi da bude žrtva i da nikad ne želi da se oseća tužno. Mislim da je to ona pozajmila iz sećanja na ono što ste vi videli u tih prvih 30 minuta filma, a takav život zapravo rekonfiguriše način otpora koji je bio potpuno njen.

Postoje i te vaše vrlo hrabre stilske odluke, stekla sam osećaj da na ekranu gledam nešto iz zlatnog doba filmova sedamdesetih godina?

To je nešto što nisam ranije istraživao u filmu „Centralna stanica”, jesam pomalo u „Dnevnicima motocikliste”, ali ovde sam morao da odem malo dalje. I u svemu tome mi je pomogao svaki glumac ponaosob i posebno Fernanda Tores. Mislim da vam prvo što snimite omogućava da pronađete teksturu određenog vremena bez veštačkog, digitalnog zrna. Takođe sam želeo da film bude i savremen i da nema manipulacija. Stoga sam 35-milimetarsku sliku stopio sam slikom „super 8” kamere i to je dalo teksturu, ali i živost filma. Dodao sam i slojeve kako bih došao do serijala fotografija na odjavnoj špici koji svedoče o tome da je tu nekada postojala kuća sa knjigama na policama, sa gramofonom, sa uspomenama i sa mnogoljudnom porodicom što je živela sa radošću. Tu su i fotografije sada praznih zidova što svedoči o nestanku. Sve to ide u pravcu stvaranja sećanja, a ako dodate teksturu popunjavate prazninu i nudite mogućnost večnog pamćenja.

Nadija Kunda: Ponos zbog rada u žiriju

Marakeš – Mlada marokanska televizijska i filmska glumica Nadija Kunda svoju ulogu članice žirija morala je da deli i sa svoje dvoje male dece od kojih se, poput svake brižne majke, nije odvajala. U izjavi za „Politiku” podelila je i svoju radost i svoj ponos zbog učešća u radu glavnog žirija na čelu sa rediteljem Lukom Gvadanjinijem:

– Sedeti sa ovakvim velikim svetskim autorima i glumcima u žiriju i razmenjivati mišljenja za mene je izvanredno iskustvo, a činjenica da sam na sceni s njima stajala pred predsednikom festivala princem Mulajem Rašidom i da je pokrovitelj ove manifestacije naš kralj Muhamed VI, čini me kao Marokanku veoma ponosnom.

Filmski sladokusci poznaju Kundu iz filma „Letnji dani” slavnog francusko-marokanskog glumca i reditelja Fauzija Bensaidija, kojeg ona smatra „marokanskim Kenom Loučem”.  

– Volim društveno angažovane filmove i zato sa Bensaidijem imam divnu saradnju, jer on i ja pričamo istim jezikom. Oboje smo veoma osetljivi na nepravde, svesni realnosti. On uvek stavlja glumce u prvi plan dok snima film, posvećuje nam se i zato volim da radim s njim, jer se osećam stvarnom – kaže Nadija Kunda. 

„Zlatna zvezda” palestinskom filmu

Marakeš – Palestinski „Srećni praznici” Skandara Koptija osvojio je „Zlatnu zvezdu” za najbolji film 21. Marakeš festivala, a isto odličje za najbolju žensku rolu osvojile su i dve glave glumice  u njemu: Vafa Oun i Manar Šehab.

Ovo je rezultat jednoglasne odluke žirija kojim je predsedavao italijansko-holivuski reditelj Luka Gvadanjino, a u članstvu između osatlih bile i glumice Nadija Kunda, Patriša Arket i Viržini Efira. Od svetske premijere i nagrade za najbolji scenario na Venecijanskom festivalu u programu „Horizonti”, preko osvojenog „Zlatnog Aleksandra” u Solunu, pa do ovog trijumfa u Marakešu.  Koprijevi „Srećni praznici” sa uspehom imaju svoj život pred međunarodnom publikom što vrlo dobro razume ovo Koptijevo zamršeno tkanje različitih narativa i perspektiva koje u potpunosti razotkrivaju složenost nacionalne, rodne i klasne dinamike u podeljenom društvu. A sve to se ogleda kroz dinamičnu hroniku palestinskih i jevrejskih života u izraelskom gradu Haifi, koji se razotkrivaju tokom prazničnog porodičnog okupljanja kada na površinu izlaze i prećutane istine i svakodnevne laži...