Predstava „Hajduci" o vršnjačkom nasilju

Roman Branislava Nušića „Hajduci” bio je inspiracija rediteljki Olji Đorđević za novu predstavu u Novom Sadu.

Novi, potpuno drugačiji „Hajduci” premijerno će imati susret sa publikom u Srpskoj Atini večeras od 19 sati na Velikoj sceni Pozorišta mladih. Predstava istražuje nepremostive razlike između Nušićeve generacije i ove nove, uz pitanje: gde smo kao društvo pogrešili. Scenografkinja je Marija Kalabić, kostimografkinja Milica Grbić Komazec, a kompozitorka Irena Popović Dragović. Scenski pokret osmislila je Andrea Kulešević, a Ratko Jerković dizajnirao je svetlo. 

Maštovita Olja Đorđević u Pozorištu mladih potpisala je više uspešnih predstava, od „Momaka iz benda” do dela „Dok te ja hranim i oblačim”. Razlog zašto se ovoga puta njen scenski rukopis ogleda u Nušićevim „Hajducima”, jeste, kako kaže, činjenica da je današnjim tinejdžerima teško da se identifikuju sa svetom svojih predaka.

– Način života, jezik kojim se govori, igre, nadanja, maštanja, sve je drugačije. Radnja komada smeštena je u školu, u kojoj se desilo vršnjačko nasilje. Umesto uobičajenih kazni, uprava škole dolazi na ideju da decu kazni kulturom, odnosno pozorištem. Kao zamenu za društveno korisni rad, učenici moraju da pripreme predstavu „Hajduci” za mlađe razrede. Ta ideja ne nailazi na oduševljenje, ni kod učenika, a ni kod nastavnice srpskog jezika, koja je prinuđena da to radi s njima. I tu sve počinje – kaže  Olja Đorđević.

Rad na predstavi, otkriva rediteljka,  postavlja pitanje: šta znači biti „hajduk” u današnjem svetu? Nušićevi hajduci su bili nestašni dečaci, simbol bezbrižnosti, drugarstva i mladalačkog prkosa. S druge strane, današnja deca često žive pod pritiskom društva, tehnologije, pa čak i sopstvenih vršnjaka. Njihova „hajdučija” često se ispoljava kroz bes, otuđenost ili nasilje, a ponekad i kroz borbu za mesto u svetu koji im nije pružio sigurne temelje.

Glumac Aleksandar Milković otkriva da će se radnja dela „Hajduci” biti malo drugačije nego što je to u klasiku naše dugogodišnje lektire.

– Uvek postoje neki hajduci. Neka grupa đaka, školaraca, tinejdžera koja ima svoja pravila, koja govori i ponaša se na određeni način. U Nušićevo ili u „ovo naše” vreme. Rediteljka pokušava da kroz Nušićev tekst ispriča priču o vršnjačkom nasilju. Pored sve veće funkcionalne nepismenosti, to je još jedan gorući problem našeg obrazovanja. Tako je lik koji ja tumačim, lik Čede Brbe, u našoj varijanti tinejdžer koji svoje mesto vođe u grupi zaslužuje materijalnim statusom svojih roditelja, velikim brojem pratilaca na društvenim mrežama i trendu da se bude popularan. Iako ovaj opis deluje da nema veze s Nušićem, ovaj lik je, suštinski isti: on je kukavica koja koristi druge da bi bio glavni. Činjenica da to radi zbog pregleda na „Tiktoku” ne čini ga zato manje opasnim. Naša publika treba da prepozna model ponašanja koji je uvek isti, jer se ljudi ne menjaju brzinom kojom se menja jezik. Treba, takođe, da u svom okruženju prepoznaju ko je nasilnik, ko žrtva, a ko saučesnik svojim (ne)činjenjem – kaže Milković.

Saša Latinović tumači Stanoja koji je lepo vaspitano, mirno i povučeno dete. Vredno uči, uspešan je u izvršavanju školskih zadataka i zato ga nastavnici favorizuju, ali je to smetnja njegovim „poznanicima” iz razreda.

– Sa svojim vršnjacima on nema mnogo zajedničkog. Svaki njegov potez, pokret ili izgovorena rečenica, povod su im za izrugivanje. On je za njih nadobudni klinac, kamenčić u cipeli i laka meta njihovoj potrebi za dokazivanjem svoje moći. Stanoja je lako zadirkivati, provocirati, ismevati, pa čak i maltretirati. On se povlači, sklanja, izbegava ih. Kada ima priliku, on se i brani, ali svaka njegova ofanziva razbuktava njihov odgovor – kaže Latinović koji na pitanje šta je rešenje odgovara sa: „Ne znam”.

– Grupa je uvek dominantnija od pojedinca. Da li je poželjno ukopiti se? Da li je to u ovakvoj situaciji moguće? Stanojevo je da izdrži, da ima „sreće” da ga ne povrede previše i da svoje mesto i svoju grupu pronađe na drugom mestu – tvrdi Latinović.

U hajdučkom timu rediteljke Olje Đorđević, koja je i adaptirala roman, glume i Slavica Vučetić, Marija Radovanov, Neda Danilović, Jelica Gligorin, Ivan Đurić, Slobodan Ninković, Aleksa Ilić i Uroš Lazović.