Godišnjica smrti Leonida Šejke, rodonačelnika Mediale

Leonid Šejka, rodonačelnik umetničkog pokreta Mediala, ovaj svet napustio je na današnji dan, 15. decembra 1970. godine. Iako danas njegovo ime podrazumeva široko poštovanje i smatra se jednom od osobenih i originalnih umetničkih ličnosti, za života je bio izopšten i neprihvaćen.

Po obrazovanju arhitekta, ličnost snažne intelektulne pojave, u izvesnom smislu erudita, nikako se nije uklapao u neku vrstu pretpostavljenih okvira za slikare, a nije ni formalno bio akademski slikar. Rođen je aprila 1932. u Beogradu. Otac Trofim bio je beli Rus, politički emigrant, a poreklom sa prostora Malorusije, današnje Ukrajine, a majka Katarina bila je rodom iz Valjeva.

 Šejka je pohađao rusku osnovnu školu u Beogradu. U međuratnom periodu unutar Kraljevine Jugoslavije koja je postala utočište za brojne emigante iz boljševičke sovjetske Rusije, postojao je čitav sistem ruskih škola, uključujući i gimnazije. Završio je potom srednjotehničku školu.

Upućen je odmah na rad u Čačak, na gradnju tamošnjeg hotela Morava. Zapamtio je taj period kao tešku traumu.

 Napušta posao i započinje studije arhitekture, koje diplomira 1960. Tih godina arhitekturu su u Beogradu studirali i Predrag Ristić, Siniša Vuković, Milutin Trpković. Prethodno, bar desetak godina se bavio umetničkim temama, pa i slikarstvom. Od aktivnog bavljenja arhitekturom odustaje relativno brzo, posle odbijanja njegovog projekta na jednom francuskom konkursu.

Bila je reč o projektu studentskog doma. Godine 1952. među osnivačima je umetničke grupe Baltazar, koju su sačinjavali osim Šejke, Siniša Vuković, Uroš Tošković, Dado Đurić. Prvi put izlaže 1953. u ondašnjem Omladinskom domu, u Palmotićevoj, zajedno sa Sinišom Vukovićem, Dadom Đurićem, Urošom Toškovićem, kao i članovima likovne sekcije Ivo Lola Ribar. Godine 1956. eksperimentiše, pored drugog, istražujući deponije.

Tada nastaje njegov "Zgift Multipleks", na šta će se docnije ugledati na Zapadu, primera radi Arman. Izvesna opsednutost tom temom, vidna i njegovim dvotomnim delom "Grad đubrište zamak", bila je zapravo sasvim racionalno motivisana. Deponije, sveprisutno zagađenje, Šejka je video kao neminovnu posledicu potrošačkog društva.

Na polju čiste likovnosti njegovi veliki uzori bili su Leonardo i Vermer, ne samo renesansni uzori nego i umetnost baroka. Njih dvojicu tumačio je kao oličenje integralnih umetnika, ma šta to značilo.

Bio je duša umetničke grupe Mediala, osnovane 1957. sasvim samosvojne umetničke grupe kojoj takoreći niko u službenim umetničkim krugovima, akademskim, u početku nije bio sklon. Sačinjavali su je osim Šejke, Olja Ivanjicki, Miro Glavurtić, zaslužan i za ime grupe, Milovan Vidak, Svetozar Samurović, Vladan Radovanović, Siniša Vuković, Vladimir Veličković, Ljuba Popović, Dado Đurić, Uroš Tošković, Milić Stanković, Kosta Bradić.

Iako je naziv grupe tumačen kao sklop reči - med i ala, Glavurtić, izraziti hrišćanski tradicionalista je verovatno na umu zapravo imao srednjovekovlje. U vreme nastanka Mediala je bila neka vrsta kontrastava takozvanoj Decembarskoj grupi, koju su sačinjavali etablirani umetnici.

Mediala je naprotiv bila samonikli fenomen srpske kulture. Bilo je među njima arhitekata, pisaca, kompozitora, pa i akademskih slikara. Tumačili su ih kao egzistancijaliste što su oni odbacivali. Prvu izložbu grupa Mediala imala je naredne 1958. u Omladinskoj galeriji. Zanimljivo je da je član Udruženja likovnih umetnika postao tek 1961. Tokom odsluženja vojnog roka 1961, u Splitu, upoznaje Mariju Čudinu, hrvatsku pesnikinju.

Zadivljen njenom poezijom, tada je radila u splitskoj Slobodnoj Dalmaciji, ciljano se zapućuje u redakciju. Usledio je brak. Nastanili su se potom u Beogradu. Prvu samostalnu izložbu imao je septembra 1958. u Galeriji Grafičkog kolektiva. Poslednju, febraura/marta 1970. u Cirihu.

 Bavio se takođe ilustracijom, scenografijom, skulpturom, konceptulanom umetnošću, pisanjem. Njegova knjiga "Traktat o slikarstvu" objavljena 1964. nagrađena je naredne godine uglednom Nolitovom nagradom. Pisao je za časopise Polja, Razlog, Vidici, Umetnost, Danas. U inostranstvu, izlagao je Švajcarskoj (Bern, Cirih), Austriji (Salcburg), Italiji (Napulj), Nemačkoj (Frankfurt). Godine 1966. Šejka se našao među pokretačima časopisa Put.

Zakon je inicijatove te vrste dozvoljavao, formalno. Usledila su hapšenja u Beogradu, Zagrebu, Zadru. Odležao je dva poslednja meseca te godine u samici. Najgore među njima prošao je Mihajlo Mihajlov, koji je čak sedam godina bio na robiji, optužen dodatno za neprijateljsku propagandu. Šejkina sklonost onostranom, mističnom, bila je očigledna. Hrišćansko nasleđe ga je delom, određivalo.

 Bliski prijatelji svedočili su da je bio poznavalac Nikolaja Berđajeva. Dozvolio je međutim sebi i bavljenje magijom, pod uticajem bliskog prijatelja Ilije Savića, prerano umrlog psihijatra. Što su izgleda obojica skupo platili. Kada je umro 15. decembra 1970. imao je 38 godina. Veliku zaslugu za prikupljanje Šejkine razbacane zaostavštine imala je njegova druga supruga Ana Čolak Antić.

Bliski Šejkini prijatelji svedočili su da je poistovećivao slikarstvo i veru. Imao je tezu da je slikanje oblik molitve, prenosi Tanjug.