Miroljubive koegzistencije će biti, milom ili silom

Specijalno za „Politiku”

Željko Šajn

Neoliberalni, globalni ekonomski poredak dospeo je u potpunu protivrečnost sa demokratijom. Zapadne države su demokratiju skrajnule u potpunosti. Modeli odnosa između kapitala i rada koje postavljaju države u snažnom usponu, pogotovo Kina, za zapadne elite predstavljaju i predmet zavisti i predmet mržnje. Svetski državnici, pogotovo na Zapadu, svakim danom pokazuju koliko nisu dorasli ovom istorijskom trenutku, reči su prof. dr Stanka Crnobrnje, koji u intervjuu za „Politiku” govori i o tome šta čeka Trampa i njegov tim multimilijardera, o traženju alternative za aktuelni vid globalizacije, o porukama Štreka, Kisindžera, Čerčila, Bernarda Šoa...

Ovaj televizijski i filmski reditelj, producent, scenarista, teoretičar i publicista u oblasti masovnih komunikacija i teorije televizije, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, na ovogodišnjem sajmu u Beogradu predstavio je komplet od dve knjige pod nazivom „XXI vek”, koje objedinjuju više od 120 njegovih autorskih tekstova objavljivanih u Kulturnom dodatku „Politike” od 2011. do 2024. godine. Sa prof. dr Crnobrnjom razgovaramo upravo o aktuelnim temama 21. veka, posmatranim iz ugla političkih, ekonomskih i komunikacijskih tendencija u okviru globalnih promena koje se stvaraju u ovom veku.

Prema konstataciji Henrija Kisindžera, u istoriji čovečanstva dva najstabilnija međunarodna poretka nastala su posle Bečkog kongresa i nakon okončanja Drugog svetskog rata, u kome su dominirale SAD. Zašto se taj poredak, pred našim očima, tako dramatično raspada?

Odgovori na to pitanje grozničavo se traže širom Zapada. Čuveni „Njujork tajms” odgovore nalazi u onom što ima da kaže nemački sociolog i teoretičar kapitalizma Volfgang Štrek. Porede ga sa Marksom, koji je tvrdio da kapitalizam razvija unutrašnje protivrečnosti, koje ga čine neodrživim, što je naročito izraženo u sadašnjem obliku, koji svi znamo kao – neoliberalizam. Neoliberalni, globalni ekonomski poredak dospeo je u potpunu protivrečnost sa demokratijom.

Ovu protivrečnost u svakoj novoj fazi neoliberalizma pojačavalo je to što su ključne odluke donosili tehnokrati i eksperti raznih usmerenja. Kisindžer je bio njihov istaknuti predvodnik i prava međunarodna superzvezda. Svi ti donosioci ključnih odluka bili su i ostali zaštićeni od demokratske odgovornosti. Čuvena izjava Kisindžera jeste: „Protivzakonito – to možemo odmah. Protivustavno – to će pričekati nekoliko dana.” U haosu kovida zapadne države preobrazile su se u stopostotne „ekspertokratije”.

Demokratiju su skrajnule u potpunosti. Nevelika klasa administrativaca liferovala je i liferuje mandate i pravila u vezi sa svim aspektima života i rada. Maske, vakcinacije, putovanja, trgovina, obrazovanje, zabava, sport i zaduživanja, tj. trošenje novoštampanog novca, u astronomskim razmerama, uz preusmeravanje velikog dela tog novca ka privatnim licima i megakorporacijama – to je pokazalo da Amerika, koja je „predvodila” svet, gazi ceo svet ekonomskom politikom koja je potpuno nedemokratska. Ova nefer igra dovela je do snažnih težnji ka deglobalizaciji.

U najnovijoj platformi spoljne politike Ruske Federacije, a i na samitu BRIKS-a, zapažen je poziv na politiku ravnoteže interesa bez hegemonističkih dominacija. Da li je moguće da američki lideri prihvate budući svetski poredak koji će oblikovati državnici koji pripadaju različitim kulturama?

U globalnoj ekonomiji – kako ju je zamislila Amerika – nema mesta za prirodne interese drugih, a obični ljudi se ama baš ništa ne pitaju. Njihovo je da budu potrošači i da marljivo rade i zadužuju se. Krizu demokratije izazvale su iste one elite koje se iz sve snage „kunu” u demokratiju. Odjednom, to se videlo posvuda u izborima na Zapadu. Elite menjaju samu definiciju demokratije, pa velike odzive birača (kojima je neoliberalna demokratija baš zagorčala živote) vide kao izraz nezadovoljstva koje „demokratiju uzurpira umesto da je ojačava”.

Pogledajte samo šta se desilo u najnovijim izborima u Rumuniji, gde je čitav prvi krug izbora poništen jer je „neočekivano” pobedio populistički kandidat, odmah etiketiran kao antidemokratski ultradesničar. Interese elita i staromodnih partija, zasnovanih na modelu iz prošlog veka, snažno podržavaju mejnstrim medijske mašine, takođe zaostale iz prošlog veka. A njih je pobednik u rumunskim izborima potpuno zaobišao i pobedio koristeći „Tiktok”.

Svi ti prevaziđeni, starmali, „elitni” ali zlokobni igrači bore se protiv „novog talasa politizacije” svim sredstvima – propagandistički, kroz udare na kulturu, kroz pravni poredak, kroz institucionalni poredak, ali i kroz hibridne ratove, kojima planetu dovode na ivicu propasti. Modeli odnosa između kapitala i rada koje postavljaju države u snažnom usponu, pogotovo Kina, za zapadne elite predstavljaju i predmet zavisti i predmet mržnje. Do miroljubive koegzistencije neće lako doći. Ali doći će. Milom ili silom. Za demokratiju i za obične ljude širom sveta to nisu najbolje vesti, jer i ti novi modeli isključuju neposrednu demokratiju i stvaraju postindustrijsko sajber-društvo u kome stroga, centralna kontrola svega, kroz digitalizaciju svega – predstavlja samu srž sistema.

Koliko komunikacije putem masovnih medija mogu doprineti tome da se svetski državnici suzdrže od ekstremnih provokacija i upotrebe nuklearnog naoružanja?

Svetski državnici, pogotovo na Zapadu, nalaze se u panici. Oni svakim danom pokazuju koliko nisu dorasli ovom istorijskom trenutku. Strah od gubitka vlasti i privilegija, sumnja u sve što nije na njihovoj „liniji” i grčevita želja da ne ispadnu iz igre moći – drže ih u stanju poluhisterije. To pokazuju njihove komunikacije sa javnošću, domaćom i svetskom, koje su prepune praznina, nepromišljenosti, uskogrudosti, isključivosti i velike, istorijske nesposobnosti.

Potezi koje vuku – od pandemije, preko rata u Ukrajini i na Bliskom istoku, do urušavanja sopstvenih privrednih i vrednosnih sistema – pokazuju da je došlo vreme da se svetom upravlja na drugačiji način. Deluje kao da će političari i partije morati da se priklone populizmu koji traži alternativu za globalizaciju, ovakvu kakva je sada nametnuta. Kako kaže Volfgang Štreh, u globalizmu koji propada pod sopstvenim protivrečnostima ozbiljna politika je, u ovom vremenu, populistička, na ovaj ili na onaj način.

Uz Trampa je jedna nova generacija multimilijardera, koji uzimaju javno i odgovorno učešće u stvaranju novog poretka, ali pre svega na temeljima ekonomije i komunikacija. Kao da su se suprotstavili vremenu i generaciji Rokfelera, Morgana, Karnegija, Melona itd. Da li je ovaj ekonomski uzdisaj trajnog daha ili ima šansu da potraje?

Kako bi rekao veliki pisac Bernard Šo, uspeh nije u tome da se nikada ne pogreši, već da se ista greška ne napravi i drugi put. U tom smislu, istu grešku američka spoljna politika čini već decenijama. Stoga se može reći, a i golim okom posvedočiti, da američka politika ne samo da je grešna već je i katastrofalna. Velika sreća Amerike je što je, u prošlosti, iznalazila načine da se iz velikih grešaka i katastrofa izvuče i postane još jača.

Posle decenija razularenosti neoliberala koji su sopstvenu zemlju doveli pred građanski rat, dolazi do promene u kojoj stvari u svoje ruke uzima grupa izuzetno bogatih, jakih i uspešnih ljudi iz raznih sfera društva. Od grupacije „starog novca”, kojoj pripada Robert Kenedi, do grupacije najbogatijih ljudi na svetu, gde je Mask i najbogatiji, do sasvim „novog novca” mladog Ramasvamija, Tramp puni svoju vladu milijarderima i uticajnim kapitalistima.

Razlika od vremena Rokfelera i Melona je u tome što je te bogataše, takozvane barone industrije, država Amerika težila da spreči u stvaranju monopola, u stvaranju kartela. Ova generacija bogataša de fakto postaje država i oni iz svoje države žele da najure desetine hiljada birokrata, „kancelarijskih pacova”, lobista, mešetara, dogmatskih prvoboraca vokovanja i kanselovanja, cenzore, korisnike izdašne državne pomoći za fiktivne radnje, uz to i hiljade pijavica koje, za svoj račun, ne sve moguće načine, isisavaju bogatstvo te velike i bogate zemlje. To je velika grupa opasnih ljudi sa kojima će se suočiti Tramp i njegovi milijarderi.

Zadatak Trampa i ekipe pomalo liči na onaj koji je Ruzvelt imao pred sobom kada je, usred velike ekonomske krize, kada se činilo da je slom kapitalizma neizbežan, izabran za predsednika. Naravno da bi, za Trampov poduhvat, bilo važno da Amerika ne vodi besmislene ratove u kojima ne ume da pobedi. Za razliku od Ruzvelta, koji je umeo da pobedi, i to u najvećem od svih ratova. Zato će Tramp pokušati da zaustavi rat u Ukrajini i dejstva prebaci na ekonomsko ratovanje. Prvenstveno protiv Kine, što je već i pokrenuo u svom prvom mandatu. Ali to nije više Kina od pre osam godina, i to nije više svet od pre osam godina.

Suštinski, ako nastavi i zaoštri ekonomski rat sa Kinom, Tramp će po drugi put napraviti istu grešku. I suočiće se sa neuspehom. Potrebno je mnogo mudrosti da se shvati Kina i da se prihvati njen koncept miroljubive koegzistencije. Ironija je u tome što velike sile, tek sada, 64 godine posle osnivanja Pokreta nesvrstanih, moraju da nauče kako da primenjuju politiku miroljubive koegzistencije bez pretnji oružjem i bez izazivanja sumanutih ratova, kakvi se upravo vode na Bliskom istoku.

Koju vrstu komunikacije treba uvesti među državnicima anglosaksonskog i istočnjačkog duha u sazrevanju vizija novog svetskog poretka? Može li se naći put kompromisnih rešenja i da li se to može očekivati do maja iduće godine?

Put kompromisnog rešenja uvek se može naći. Problem je u tome što suprotstavljene strane različito vide kompromis. Da citiramo jednog velikog državnika stare škole. Čerčil je ovako rekao: „Strah je reakcija. Neustrašivost je odluka.”

Na ispitu su političari današnjice koji politike straha i strahovlade – dakle, reakcije na novo, slobodno, nepoznato i drugačije – treba odlučno da zamene neustrašivim pohodom u širenje međunarodne saradnje, razumevanja, razoružanja, kooperacije, miroljubivosti. Na tom putu proći će kroz pakao. Međutim, kako bi opet Čerčil rekao: „Ako prolaziš kroz pakao, nastavi da ideš.” Drugim rečima – ne zaustavljaj se dok ne dospeš na rajsko mesto.