Statistička demokratija

U poslednjih mesec dana prisustvovali smo izborima u Rumuniji, Moldaviji i Gruziji, trima veoma osetljivim geopolitičkim čvorištima. Sa razlogom su sva tri izborna procesa od strane tamošnjih medija označavani sudbonosnim. Posebno u svetlu rata na Istoku Evrope. Iako su naši mediji u zavidnoj meri pratili situaciju u Gruziji, posebno zbog uzavrele društvene i političke situacije u toj kavkaskoj državi, kada je reč o Rumuniji i Moldaviji, srpsko društvo, mediji, političke elite, ali ni akademska zajednica ne pokazuju veće interesovanje za tamošnje prilike. Ovo je, nažalost, višedecenijska praksa, iako sa ovim zemljama imamo duboke istorijske veze, zajedničku prošlost, te ogromno kulturno i duhovno nasleđe na ovom prostoru.

Valja se najpre osvrnuti na predsedničke izbore u Moldaviji, koje je pratio i referendum o ustavnim promenama u cilju pridruživanja te zemlje EU. Oba ova događaja pokazala su duboku podelu u društvu, gde polarizacija na dva bloka, čini se, ide u veoma lošem smeru. Ako bismo maksimalno pokušali da pojednostavimo prikaz ove dihotomije, rekli bismo da je Moldavija podeljena između dve tradicije. Jedne, prozapadne, prorumunske, antislovenske, antiruske, pro-NATO, liberalno-demokratske i druge, slovensko-ćiriličke, pravoslavne, komunističke, koja je istovremeno više prosovjetska nego proruska, ali koja suštinski baštini tekovine srednjovekovne Moldavije, koja je formirana pet vekova pre Rumunije. U skladu sa tim, Moldavci su na glasanje izašli u veoma uzavreloj atmosferi. Na predsedničkim izborima glavni protivkandidat prozapadnoj predsednici Maji Sandu bio je Aleksandar Stojanoglo, bivši državni tužilac, inače pravoslavni Gagauz sa, kako mu i samo prezime sugeriše, srpsko-bugarskim korenima. Sa jedne strane, predizborne ankete davale su odlučnu prednost Sanduovoj u prvom i dovoljnu u drugom izbornom krugu. No kada je reč o referendumu o članstvu u EU, situacija je bila mnogo složenija. Iako su prethodne ankete ukazivale na sigurnu pobedu proevropske opcije, prvi preliminarni rezultati nakon zatvaranja birališta govorili su da su na 50 odsto obrađenog materijala, Moldavci ubedljivo rekli ne EU, sa 56 odsto. A onda razlika polako kreće da se topi. Na 92 odsto obrađenih glasova evroskeptici i dalje vode sa 52:48. Na 95 odsto ona je neznatno manja, ali je i dalje, za sve one koji nisu bežali sa časova matematike i statistike, nedostižnih tri odsto.

Potom, događa se preokret uporediv sa legendarnom trojkom Dušana Kecmana u finalu ABA lige 2010. Na 98,3 procenta proevropska opcija prelazi u vođstvo za svega 79 glasova, a na kraju odnosi i pobedu.

Ovakav fotofiniš, na kome bi producentima pozavideo i pokojni Slobodan Milošević, izveden pod patronatom prozapadnih vlasti i njihovih briselskih partnera, ozbiljno je uticao i na drugi krug predsedničkih izbora. I ovoga puta sličan scenario. Na osnovu obrađenih 85 odsto glasova, Centralna izborna komisija objavljuje da opozicioni kandidat vodi sa tri procenta razlike. A onda se, eto, dogodilo da od preostalih 250.000 glasova, mahom iz dijaspore, gotovo svi budu za Maju Sandu. Da li je ovakvo stanje dugoročno održivo? Svakako da nije. I dok centralni i zapadni krajevi Moldavije slave pobedu, sever, istok i jug ove zemlje duboko su revoltirani, a polarizacija dovodi društvo na ivicu ambisa.

Sva dešavanja u Moldaviji i te kako su imala uticaja na izborne prilike u Rumuniji. Sva istraživanja javnog mnjenja uoči predsedničkih izbora ukazivala su na to da će se, pored šefa najjače Socijaldemokratske partije, Marsela Čolakua, za prolaz u drugi krug boriti Nikolae Čuka, nacional-liberal, te Đorđe Simion i Elena Laskoni, predstavnici desnog dela političkog spektra. No, kao grom iz vedra neba, nakon zatvaranja birališta, odjeknula je vest da je najviše glasova uzeo Kalin Đorđesku, potpuni autsajder, koji je svoju kampanju ponajviše vodio preko „Tiktoka”. A sa njim i Laskonijeva, koja je bez drugog kruga ostavila najvećeg favorita, Čolakua. Mejnstrim mediji su odmah počeli sa zastrašivanjem javnog mnjenja zbog velike pobede desničarskih kandidata, uz dodatak da je, kada je reč o Đorđeskuu, on istovremeno i evroskeptični, anti-NATO i proruski političar. Zaboravljajući, pritom, da u Rumuniji desnica baštini tradicije iz vremena kada je ova zemlja bila u savezu sa Hitlerom, a Rumuni jurišali na Staljingrad.

Jednostavno rečeno, u Rumuniji nikada poslednjih decenija nije bilo proruskih opcija, upravo zbog kompleksnih rusko-rumunskih odnosa kroz istoriju. Ali zalaganje Đorđeskua za izbegavanje ratne katastrofe, kroz koju su Rumuni prošli u Drugom svetskom ratu, kao i ankete koje su mu pred drugi krug davale značajnu prednost u odnosu na Laskonijevu, bile su, izgleda, dovoljne da Ustavni sud poništi rezultate prvog kruga, zbog navodnih nepravilnosti i umešanosti stranih faktora u izborni proces. Time je rumunsko društvo nepotrebno antagonizovano i polarizovano, a nemali broj političkih aktera javno je izrazio stav da se radi o gaženju demokratske volje rumunskih birača.

Istovremeno, na parlamentarnim izborima u Gruziji vladajuća partija Gruzijski san osvojila je 54 odsto glasova, ostavivši prvu sledeću listu na oko pet puta manje glasova podrške. Međutim, ovo je bio okidač za masovne proteste, koji poslednjih dana dobijaju karakter nasilnih. Ove akcije direktno su podržali zapadni zvaničnici, ističući da su izbore pratile brojne neregularnosti. Kada proevropska opcija u Moldaviji pobedi dva puta zaredom sumnjivim preokretom u poslednjim trenucima, to je izraz demokratske volje građana, a kada „tiktok autsajder” pobedi u prvom krugu rumunskih predsedničkih izbora ili kada Gruzijski san osvoji čistu većinu na parlamentarnim, to je podrivanje iste te demokratske volje od strane Rusa. Ovakav novi vid demokratije po standardima NATO-a slobodno možemo okarakterisati kao statističku demokratiju.

*Institut za evropske studije