Za­bo­ra­vlje­ne mo­ći pri­rod­ne apo­te­ke

Ta­ra – Ko u ovo do­ba zna šta je kru­ši­na (u na­ro­du zva­na i kr­ka­vi­na, tru­šlji­ka) ili kle­ka sa svo­jim igli­ca­ma i lju­bi­ča­stim bo­bi­ca­ma? Sa­mo ret­ki po­zna­va­o­ci bi­lja. A te dve pla­nin­ske vr­ste pred­nja­če po ko­ri­snim svoj­stvi­ma. Obe pri­rod­nja­ci svr­sta­va­ju u pr­vu ka­te­go­ri­ju le­ko­vi­to­sti, bol­nom po­ma­žu ne­kad bo­lje i od le­ko­va.

Ne sa­mo one – u na­šoj pri­ro­di su de­se­ti­ne bilj­nih vr­sta sa iz­ra­že­nim le­ko­vi­tim svoj­stvi­ma. Ne­ret­ko za­bo­ra­vlje­nih, ma­da su ih ne­kad ge­ne­ra­ci­je ko­ri­sti­le. Me­di­ci­na je od ta­da na­pre­do­va­la, a pri­rod­na apo­te­ka u stra­nu sklo­nje­na. Za­su­ti pro­duk­ti­ma i mar­ke­tin­gom sa­vre­me­ne far­ma­ci­je, ne uvek po­u­zda­nim, za­po­sta­vi­li smo u ovo do­ba ve­kov­ne vred­no­sti, ča­je­ve, na­pit­ke.

Na­uč­no is­tra­žu­ju­ći od 1992. do 2020. pre­bo­ga­tu pri­ro­du naj­šu­mo­vi­ti­je pla­ni­ne Ta­re, gde obi­ta­va 158 vr­sta le­ko­vi­tih bi­lja­ka iz 63 fa­mi­li­je, pro­fe­sor­ka be­o­grad­skog Šu­mar­skog fa­kul­te­ta dr Dra­gi­ca Vi­lo­tić na­pi­sa­la je iz­u­zet­nu mo­no­gra­fi­ju „Le­ko­vi­te bilj­ke Na­ci­o­nal­nog par­ka Ta­ra” (pre tri go­di­ne ob­ja­vlje­nu po­vo­dom če­ti­ri de­ce­ni­je NP „Ta­ra”). Sva­ku vr­stu po le­ko­vi­to­sti po­de­li­la u pet ka­te­go­ri­ja, de­talj­no opi­sa­la i fo­to­si­ma ilu­stro­va­la. Ta knji­ga struč­ne i prak­tič­ne vred­no­sti i sa­da se ko­ri­sti kad is­tra­ži­va­či­ma i tu­ri­sti­ma za­tre­ba po­da­tak o le­ko­vi­tom bi­lju Ta­re.

Pi­še tu autor­ka da su za upo­tre­bu po­je­di­nih bi­lja­ka u le­ko­vi­te svr­he zna­li i naj­sta­ri­ji na­ro­di (Egip­ća­ni, Gr­ci, Ri­mlja­ni, Ki­ne­zi, In­du­si), a da je u Sr­bi­ji pr­ve pi­sa­ne po­dat­ke o le­ko­vi­tom bi­lju osta­vio Sve­ti Sa­va (u Hi­lan­dar­skom ti­pi­ku iz 12. ve­ka). O po­seb­nim re­cep­ti­ma za le­če­nje bi­ljem pi­še Ho­do­ški zbor­nik iz 14. sto­le­ća, od ka­da da­ti­ra­ju za­pi­si o to­me u Hi­lan­dar­skom me­di­cin­skom ko­dek­su. Pe­čat ko­ri­šće­nju le­ko­vi­tog bi­lja kod nas da­li su Za­ha­ri­je Or­fe­lin, Jo­sif Pan­čić, Sa­va Pe­tro­vić, Va­sa Pe­la­gić... Is­ti­če Dra­gi­ca Vi­lo­tić da je aka­de­mik dr Jo­van Tu­ca­kov, pro­fe­sor Far­ma­ce­ut­skog fa­kul­te­ta i osni­vač In­sti­tu­ta za pro­u­ča­va­nje le­ko­vi­tog bi­lja, naš naj­zna­čaj­ni­ji struč­njak iz far­ma­kog­no­zi­je i fi­to­te­ra­pi­je u 20. ve­ku.

„Čo­vek je na sva­kom ko­ra­ku okru­žen le­ko­vi­tim bilj­ka­ma ko­je ne­do­volj­no po­zna­je. Od ukup­ne flo­re Sr­bi­je oko 20 od­sto ima le­ko­vi­ta svoj­stva. Upra­vo je jed­na od na­me­na ove pu­bli­ka­ci­je da se sa­zna ne­što vi­še o zna­ča­ju i upo­treb­noj vred­no­sti od­re­đe­nih vr­sta ko­je ra­stu na pro­sto­ru NP ’Ta­ra’”, pi­še autor­ka u uvo­du knji­ge, da­ju­ći i pre­po­ru­ke: oba­ve­zno je do­bro po­zna­va­nje bi­lja­ka ko­je se be­ru (da li su le­ko­vi­te ili otrov­ne), tre­ba ih bra­ti po su­vom vre­me­nu ali ne po že­zi, su­še­nje je iz­u­zet­no bit­na fa­za od ko­je umno­go­me za­vi­si upo­treb­na vred­nost le­ko­vi­tog bi­lja...

Či­ta­njem mo­no­gra­fi­je sti­če se mno­štvo sa­zna­nja o dej­stvi­ma le­ko­vi­tih bi­lja­ka. Na pri­mer, od po­me­nu­te kru­ši­ne, ni­skog dr­ve­ta glat­ke ko­re i ko­štu­nja­vog plo­da, osu­še­na mla­da ko­ra ko­ri­sti se kod he­mo­ro­i­da i crev­nih za­tvo­ra. A bo­bi­ča­sta ši­šar­ka, dr­vo i etar­sko ulje kle­ke, ta­ko­đe vr­lo le­ko­vi­te, po­ja­ča­va mo­kre­nje, po­ma­že kod sto­mač­nih te­go­va, na­ze­ba i ka­šlja.

Od zre­lih plo­do­va dre­na pra­ve se sok, pek­mez i čaj ko­ji po­volj­no de­lu­ju na slu­zo­ko­žu cre­va, dok se žbu­na­sto dr­vo ruj, le­ko­vi­tog li­sta u ko­me je pri­lič­no ta­ni­na, upo­tre­blja­va kod re­u­me, pro­tiv di­ja­re­je i gro­zni­ce. Le­ska ima le­ko­vit list, ko­ru, se­me i ulje iz plo­da, plod le­šni­ka po­ma­že ja­ča­nju imu­ni­te­ta i br­žem opo­rav­ku. Tink­tu­ra od vuč­je li­ke, ni­ske bilj­ke s cr­ve­nim plo­do­vi­ma, po­ma­že pri le­če­nju či­re­va i ra­znih ne­či­sto­ća ko­že, dok se miš­ja­ki­nja (miš­je uvo) ko­ri­sti pro­tiv bo­lo­va, uko­če­no­sti zglo­bo­va i za­ce­lji­va­nja ra­na, a konj­ski šta­velj pro­tiv he­mo­ro­i­da i di­ja­re­je.

Pr­vu ka­te­go­ri­ju le­ko­vi­to­sti ima­ju i ve­ko­vi­ma star cr­ni bor (nje­go­vi osu­še­ni iz­boj­ci u vi­du ča­ja ko­ri­ste se pro­tiv ka­šlja, hro­nič­nog bro­ni­hi­ti­sa i kao di­u­re­tik), hrast kit­njak (čaj od ko­re od­li­čan je pro­tiv­o­trov od tro­va­nja glji­va­ma), di­vlja ru­ža (njen plod ši­pu­rak sa­dr­ži vi­ta­min Ce i po­ma­že ot­kla­nja­nju umo­ra) i cr­na zo­va (od le­ko­vi­tih plo­do­va pra­ve se dže­mo­vi i ko­ri­ste kao di­u­re­ti­ci, da iza­zo­vu zno­je­nje).

Još niz bi­lja­ka s bla­go­tvor­nim svoj­stvi­ma opi­sa­no je u ovoj knji­zi o le­ko­vi­tom bi­lju Ta­re, a ima i pu­bli­ka­ci­ja ko­je se ba­ve tom te­mom u dru­gim na­šim pod­ruč­ji­ma. Do­volj­no za za­klju­čak sva­ko­me ko do zdra­vlja dr­ži da se pri­rod­na apo­te­ka ne sme za­po­sta­vi­ti.