Voz sim­bo­lič­ke po­tro­šnje kre­će sve ra­ni­je

Po­je­di­ne rad­nje za­si­ja­le su još u ok­to­bru. Ukra­si, jel­ke, lam­pi­ce, tra­ke, mi­ri­šlja­ve sve­će, no­vo­go­di­šnje šo­lje, sal­ve­te... Pro­da­ja de­ko­ra­ci­je po­če­la je, či­ni se, ra­ni­je ne­go uobi­ča­je­no. Za­huh­ta­li voz sim­bo­lič­ke po­tro­šnje, ka­ko ob­ja­šnja­va dr Mi­loš Ni­čić, kul­tu­ro­log sa Fa­kul­te­ta po­li­tič­kih na­u­ka, uzeo je ma­ha u raz­li­či­tim aspek­ti­ma na­ših ži­vo­ta, pa ta­ko i u na­či­nu na ko­ji pri­stu­pa­mo pra­znič­nom pe­ri­o­du.

– Ži­vi­mo u dru­štvu ka­snog ka­pi­ta­li­za­ma u ko­jem je po­tro­šnja jed­na od ključ­nih iden­ti­tet­skih prak­si po­je­di­na­ca i gru­pa. Kroz po­tro­šnju lju­di se so­ci­jal­no de­fi­ni­šu, ali se i kre­ću kroz sva­ko­dne­vi­cu. Da­nas ima­mo ka­len­dar za je­sen i zi­mu ko­ji je osno­va za ku­po­vi­nu – Noć ve­šti­ca, „Cr­ni pe­tak”, a za­tim kre­će no­vo­go­di­šnji pe­ri­od. Zbog to­ga se­zo­na ku­po­vi­ne tra­je du­že i ta­da je ve­ća šan­sa da se pro­da vi­še. Ne mo­že se iz­be­ći aspekt ka­pi­ta­li­za­ma, ali kroz „tr­ku za pro­fi­tom” se ne mo­že ob­ja­sni­ti ovo što se da­nas do­ga­đa, va­žni da­tu­mi u tra­di­ci­o­nal­nom ka­len­da­ru su sa­da pro­me­nje­ni na na­čin da se vi­še za­sni­va­ju na ku­po­vi­ni i pro­da­ji ne­go na re­li­gij­skim i so­ci­jal­nim obi­ča­ji­ma – ob­ja­šnja­va Ni­čić.

Ra­ni­jih go­di­na ve­ći­na su­gra­đa­na je za no­vo­go­di­šnje i bo­žić­ne pra­zni­ke ki­ti­la jel­ku ne­ko­li­ko da­na po­sle Sve­tog Ni­ko­le, a sta­no­vi su se ukra­ša­va­li tek uoči sa­mog do­če­ka. Da­nas smo i u no­vem­bru, oko Aran­đe­lov­da­na, vi­đa­li te­ra­se ko­je sve­tle ra­znih bo­ja. Ukra­ša­va­nje, ali i pro­da­ja pra­znič­nih sit­ni­ca, pre­ma mi­šlje­nju su­gra­đan­ke Ma­ri­je Jo­va­no­vić sva­ke go­di­ne kre­će sve ra­ni­je.

– Tri me­se­ca pre do­če­ka No­ve go­di­ne u po­je­di­nim pro­dav­ni­ca­ma bi­lo je pra­znič­ne de­ko­ra­ci­je. Iz­bor je ta­da bio baš ve­li­ki, i sa­da ima ukra­sa, ali do­sta je ras­pro­da­to. Sa­če­ka­la sam de­cem­bar za ku­po­vi­nu pa sam osta­la bez ne­kih stva­ri ko­je su mi se svi­de­le. Ne­ka­ko sam raz­mi­šlja­la da ne­će lju­di ku­po­va­ti to­li­ko ra­ni­je – na­vo­di Jo­va­no­vi­će­va.

Po­nu­da ukra­sa sa­da je ma­nja ne­go na po­čet­ku „se­zo­ne”. U po­je­di­nim rad­nja­ma ra­fo­vi su već po­lu­pra­zni.

Je­dan ukras mo­že da se na­đe za 100 di­na­ra, ali i za 2.500. Naj­i­spla­ti­vi­ji su u hi­per­mar­ke­ti­ma i ki­ne­skim rad­nja­ma gde se pa­ko­va­nje od 10 ma­lih ku­gli mo­že ku­pi­ti za 150 di­na­ra. Ce­na ve­štač­kih jel­ki raz­li­ku­je se od vi­si­ne, bro­ja gra­na, vr­ste ma­te­ri­ja­la i kva­li­te­ta. No­vo­go­di­šnje ze­le­no dr­vo vi­si­ne 120 cen­ti­me­ta­ra ko­šta od 800 do 5.000, a uko­li­ko se na nje­mu na­la­ze be­li vr­ho­vi, iz­no­si i do 15.000 di­na­ra. Uko­li­ko ne­ko že­li vi­šu jel­ku – od 150 do 210 cen­ti­me­ta­ra, bi­će i sku­plja, ne­ke do­sti­žu čak i 50.000 di­na­ra. Iz­bor si­ja­li­ca za jel­ku iz­u­zet­no je ve­li­ki i ima ih i na pi­ja­ca­ma, spe­ci­ja­li­zo­va­nim i ki­ne­skim rad­nja­ma, a ce­ne idu od 150 di­na­ra, ako je kabl dva me­tra i ima 20 lam­pi­ca, pa sve do 5.000.

Tra­ke ko­ji­ma se ukra­ša­va­ju jel­ke, ali i pro­sto­ri­je u to­ku pra­zni­ka, pro­da­ju se za 100 do 250 di­na­ra. Kuć­ne fi­gu­re ir­va­sa ili pa­tu­lja­ka ko­je su po­pu­lar­ne jer upot­pu­nju­ju pro­stor, a vi­zu­el­no iz­gle­da­ju le­po, ko­šta­ju od 600 do ne­ko­li­ko hi­lja­da di­na­ra. Ne­iz­o­stav­ni u de­ko­ra­ci­ji po­sta­li su i ja­stu­ci u ob­li­ku De­da Mra­za, či­ja je ce­na od 600 do 2.000 di­na­ra, ali i đe­bad ra­znih de­ze­na po ce­ni od 900 do vi­še hi­lja­da di­na­ra.

Su­gra­đa­ni ku­pu­ju i no­vo­go­di­šnje šo­lje, ta­nji­re, escajg, stol­nja­ke, ča­ra­pe, ša­lo­ve, ka­pe... Uko­li­ko se od­lu­če za rad­nje po­zna­te po ni­skim ce­na­ma, ovi pro­iz­vo­di ta­mo ko­šta­ju od 150 do 1.000 di­na­ra, dok u jed­noj luk­su­zni­joj pro­dav­ni­ci šo­lje sa mo­ti­vi­ma De­da Mra­za, Sne­ška Be­li­ća ili jel­ke ko­šta­ju i po 4.000 di­na­ra.

Pra­znič­ni pro­iz­vo­di kod lju­di iza­zi­va­ju sre­ću i do­bro ras­po­lo­že­nje pa se i pro­da­ju upra­vo zbog do­ži­vlja­ja i ose­ća­ja po­ve­za­no­sti ka­da ih ku­pu­je­mo, na­gla­ša­va kul­tu­ro­log.

– Mi funk­ci­o­ni­še­mo do­sta na eko­no­mi­ji do­ži­vlja­ja, u ko­joj je prak­tič­na stra­na pro­iz­vo­da uma­nje­na u od­no­su na emo­ci­ju ko­ju on iza­zi­va u na­ma. Ne tr­gu­je se ukra­som za jel­ku, već onim ose­ća­jem ko­ji on pro­iz­vo­di pri­li­kom ku­po­vi­ne. Kroz raz­li­či­te vr­ste otu­đe­no­sti, sa­vre­me­ni po­tro­ša­či hr­le ka mo­guć­no­sti­ma osva­ja­nja no­vih gra­ni­ca do­ži­vlja­ja – na­vo­di Ni­čić i ob­ja­šnja­va da pro­du­že­njem ove se­zo­ne tr­go­vi­ne ukra­sa ja­ča mre­ža eko­no­mi­je do­ži­vlja­ja.

Da­nas je pro­sla­vlja­nje pra­zni­ka po­sre­do­va­no po­tro­šnjom i ono je iz­ba­če­no iz sin­gu­lar­nih do­ga­đa­ja – kon­kret­nih da­na. Zbog advent-do­ga­đa­ja, bo­žić­nih va­ša­ra, 25. de­cem­bar pri­su­tan je u ži­vo­ti­ma onih za­jed­ni­ca i dru­štva ko­ji sla­ve Bo­žić po dru­gom ka­len­da­ru ili onih ko­ji ga uop­šte ne sla­ve.

– Sed­mi­ca oko ka­to­lič­kog Bo­ži­ća je sa­da in­ten­ziv­ni­ja ne­go pre 20 go­di­na. To je po­sle­di­ca glo­bal­nog pre­si­pa­nja. Sva­ka­ko mi kao dru­štvo ima­mo eko­nom­ski i kul­tur­ni deo evrop­skog kon­tek­sta u ko­me po­sto­ji ta­kva vr­sta pra­zno­va­nja ko­ja je ve­za­na za ku­po­vi­nu i da­ri­va­nje – ka­že kul­tu­ro­log i uka­zu­je da da­ri­va­nje ni­je spor­no, ali se pro­blem ja­vlja ka­da se ne­ko za­du­žu­je da ku­pi po­klo­ne za bi­lo ko­ji po­vod.

Po­tro­šnja u od­no­su na ra­ni­ji pe­ri­od se zna­čaj­no pro­me­ni­la, ali i sa­ma pro­sla­va, za­to što je do­šlo i do pro­me­na u dru­štvu.

– Da­nas Bo­žić ne bi­va vi­še ta­ko po­ro­di­čan pra­znik. Lju­di su ta­da slo­bod­ni pa to vre­me ko­ri­ste da pu­tu­ju. U tra­di­ci­o­nal­nom vre­me­nu pra­zno­va­lo se u pe­ri­o­du ka­da su lju­di to mo­gli. U zim­skom de­lu go­di­ne ni­je bi­lo in­ten­ziv­nih ra­do­va ko­ji su u ve­zi sa se­zon­skim ka­rak­te­rom pri­vre­de – is­ti­če Ni­čić.

Pra­znič­na pu­to­va­nja u ze­mlje re­gi­o­na po­sta­la su če­sta i zbog adven­ta. Ar­hi­tek­ton­ska re­še­nja, ku­ći­ce u bo­žić­nim se­li­ma, štan­do­vi hra­ne, ku­va­nog vi­na, mi­ris hra­ne – pri­vla­če po­se­ti­o­ce. Mno­gi vo­le i da pro­še­ta­ju osve­tlje­nim uli­ca­ma na­šeg gra­da, ali i da od­la­ze u bo­žić­na se­la.

– Sva­ka­ko je na to imao uti­caj kul­tur­ni tran­sfer, ali i jed­na glo­bal­na dis­po­zi­ci­ja lju­di, u na­šoj ze­mlji, ko­ji se po­sred­stvom dru­štve­nih mre­ža i pu­to­va­nji­ma mno­go vi­še kre­ću u ne­kom evrop­skom i sim­bo­lič­kom pro­sto­ru – na­gla­ša­va kul­tu­ro­log i do­da­je da su lju­di sreć­ni što se fo­to­gra­fi­šu kraj osve­tlje­nih obje­ka­ta, ka­da ho­da­ju oko njih, kao da bu­de u nji­ma po­ro­dič­na se­ća­nja.

Jel­ke s bu­se­nom

Jav­no ko­mu­nal­no pred­u­ze­će „Ze­le­ni­lo –Be­o­grad” u po­nu­di ima jel­ke s bu­se­nom. Ce­na se raz­li­ku­je od vr­ste dr­ve­ta i vi­si­ne. Je­la vi­si­ne iz­me­đu po­la i jed­nog me­tra ko­šta 2.585 di­na­ra. Smr­ča iste vi­si­ne je 1.655, ne­što vi­ša od me­tar do me­tar i po pro­da­je za 2.375, a do dva me­tra za 3.100. Ovo dr­vo vi­si­ne iz­me­đu dva i dva i po me­tra ko­šta 5.370 di­na­ra.

Iz „Ze­le­ni­la” sa­ve­tu­ju su­gra­đa­ni­ma da ku­pu­ju jel­ke s bu­se­nom jer ti­me uti­ču na za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne i spre­ča­va­nje se­če mla­dih če­ti­na­ra. Sta­blo ko­je slu­ži kao ukras u do­mu po­sle pra­zni­ka se vra­ća u pri­ro­du. Oni ko­ji ne­ma­ju gde da po­sa­de svo­ju jel­ku mo­gu je do­ne­ti u ra­sad­nik ovog pred­u­ze­ća, a oni će je po­sa­di­ti na ne­koj javnoj po­vr­ši­ni. Da bi se jel­ka što bo­lje odr­ža­la u sob­nim uslo­vi­ma, sa­ve­tu­ju da se pr­ska vo­dom i re­dov­no za­li­va. Po­sle pra­zni­ka je ne tre­ba od­mah iz­no­si­ti na­po­lje, već ju je po­treb­no pri­vik­nu­ti. Naj­bo­lje bi bi­lo da se jel­ka osta­vi ne­ko­li­ko da­na u hod­ni­ku ili ne­koj pro­sto­ri­ji ko­ja se ne gre­je, a po­sle da se po­sa­di, uko­li­ko ze­mlja ni­je za­mr­znu­ta.