Bit­ka na Ka­di­nja­či iz dru­gog ugla

I ove go­di­ne, kao i do sa­da, po­vo­dom go­di­šnji­ce bit­ke na Ka­di­nja­či or­ga­ni­zo­va­no je po­la­ga­nje ve­na­ca i cve­ća na Spo­men-obe­lež­je na Ka­di­nja­či i oda­va­nje po­ča­sti iz­gi­nu­lim bor­ci­ma. Pro­gram tog obe­le­ža­va­nja bio je stan­dard­ni, kao i svih do­sa­da­šnjih go­di­na. I da­lje se pri­ča o he­roj­skoj od­bra­ni Užič­ke re­pu­bli­ke, i he­roj­skoj od­bra­ni Ka­di­nja­če od Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na iz Uži­ca, što je či­nje­ni­ca ko­ja se uvek is­ti­če i ko­ja za­slu­žu­je da se uvek i is­tak­ne.

Me­đu­tim, čud­no je da se još ne pri­ka­zu­je i ona dru­ga stra­na te bit­ke i od­bra­ne Užič­ke re­pu­bli­ke.

Već 24. no­vem­bra, pa i ra­ni­je, zna­lo se da se pri­pre­ma ve­li­ka ofan­zi­va na Užič­ku re­pu­bli­ku, pa i na sa­mo Uži­ce, kao njen cen­tar. Zna­lo se na osno­vu su­ko­ba u tom pe­ri­o­du na obo­di­ma Užič­ke re­pu­bli­ke s ko­li­kim sna­ga­ma je ne­pri­ja­telj kre­nuo na tu slo­bod­nu te­ri­to­ri­ju. Zna­lo se i ka­kvim sna­ga­ma je ras­po­la­ga­la Užič­ka re­pu­bli­ka. I po­red svih tih sa­zna­nja, ni­je or­ga­ni­zo­va­no bla­go­vre­me­no po­vla­če­nje pre­ko Zla­ti­bo­ra ka San­dža­ku, ko­ji je bio je­di­ni slo­bo­dan pra­vac. Dok su se sve par­ti­zan­ske je­di­ni­ce ubr­za­no po­vla­či­le pre­ma Uži­cu i Zla­ti­bo­ru, iz­be­ga­va­ju­ći od­sud­ne od­bra­ne s nad­moć­ni­jim ne­pri­ja­te­ljem, do­tle je do­ne­ta vr­lo čud­na od­lu­ka da se Rad­nič­ki ba­ta­ljon, kao ne­bor­be­na je­di­ni­ca sa sa­mo tri če­te, upu­ti na Ka­di­nja­ču. Tre­ba­lo je da tu or­ga­ni­zu­je od­sud­nu od­bra­nu iz tog prav­ca, dok su se iz prav­ca Ko­sje­ri­ća par­ti­zan­ske je­di­ni­ce ubr­za­no po­vla­či­le, prak­tič­no bez ika­kvog ot­po­ra. Po­zna­to je da pre­ko pre­vo­ja Cr­no­ko­se iz prav­ca Ko­sje­ri­ća ka Uži­cu, s jed­ne i dru­ge stra­ne Cr­no­ko­se ima 5–6 oštrih kri­vi­na, kao i ve­li­ki uspon i pad, gde se mo­gao s mi­ni­mal­nim sna­ga­ma pru­ži­ti jak ot­por i za­dr­ža­ti br­zo na­pre­do­va­nje ne­pri­ja­telj­skih sna­ga, ali to ni­je uči­nje­no i ta ko­lo­na je sko­ro ne­sme­ta­no i br­zo ušla u Uži­ce oko 14.30 ča­so­va, dok je bor­ba na Ka­di­nja­či još bi­la u to­ku.

Na­me­će se lo­gič­no pi­ta­nje ko­ji je uop­šte bio cilj upu­ći­va­nja de­la Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, ne­bor­be­ne je­di­ni­ce bez ika­kvog rat­nog rat­nog i voj­nič­kog is­ku­stva, da se od­sud­nom od­bra­nom su­prot­sta­vi da­le­ko nad­moć­ni­jem ne­pri­ja­te­lju.

Po­se­ban je pro­blem po­se­da­nja po­lo­ža­ja bo­ra­ca Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na. Ko je imao pri­li­ku da po­se­ti spo­men-kom­pleks Ka­di­nja­ča i da vi­di gde su bi­li po­lo­ža­ji bo­ra­ca Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, mo­že da za­klju­či da su oni sve­sno žr­tvo­va­ni, da svi tu iz­gi­nu, jer ni­su ima­li baš ni­ka­kvu šan­su da se po­vu­ku s tih po­lo­ža­ja.

Po­seb­no je čud­no što su par­ti­zan­ske je­di­ni­ce ko­je su se tu za­te­kle bi­le ras­po­re­đe­ne iza po­lo­ža­ja Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, na pre­vo­ju ko­se, i kad su ne­mač­ke sna­ge sa­vla­da­le od­bra­nu Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, one su se bez­bed­no po­vu­kle, sko­ro bez gu­bi­ta­ka. Ta bor­ba na Ka­di­nja­či tra­ja­la je do oko 14.30 ča­so­va, kad je u Uži­ce već bi­la ušla dru­ga ko­lo­na iz prav­ca Ko­sje­ri­ća.

Ka­kav je uči­nak te bor­be na Ka­di­nja­či, go­vo­ri i po­da­tak da su iz­gi­nu­la oko 233 bor­ca Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, a sa­mo dva ne­mač­ka voj­ni­ka, dok je je­dan ra­njen.

Uzi­mam se­bi za pra­vo da za­klju­čim da je sve ovo plan­ski i smi­šlje­no uči­nje­no da bi se od Ka­di­nja­če na­pra­vi­li srp­ski Ter­mo­pi­li i da bi se pred sve­tom pri­ka­za­lo ka­ko se rad­ni­ci Uži­ca to­bo­že do­bro­volj­no žr­tvu­ju i bra­ne svoj grad, do po­sled­njeg i ka­ko bi svi iz­gi­nu­li.

Ma­lo je po­zna­to da je je­dan broj bo­ra­ca Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na us­put po­be­gao i spa­sao gla­vu. Je­dan od njih je i Mi­len­ko Ri­sti­če­vić, pri­pad­nik pe­kar­ske če­te, s ko­jim sam u vi­še na­vra­ta imao pri­li­ke da raz­go­va­ram na ovu te­mu.

Po­red ne­po­treb­nog žr­tvo­va­nja Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, po­se­ban je pro­blem što je po­vla­če­nje iz Uži­ca po­če­lo vr­lo ka­sno i što su ra­nje­ni­ci osta­vlje­ni na Zla­ti­bo­ru na mi­lost i ne­mi­lost Nem­ci­ma, ko­ji su ih sve po­bi­li, a ve­li­ki deo i pre­ga­zi­li ten­ko­vi­ma.

S dru­ge stra­ne, par­ti­za­ni su bez­bed­no i bla­go­vre­me­no pre­ba­ci­li oko 300 za­ro­blje­nih Ne­ma­ca do Ja­bla­ni­ce i tu ih osta­vi­li, ne po­ku­ša­va­ju­ći da ih raz­me­ne za ra­nje­ne par­ti­za­ne na Zla­ti­bo­ru, ta­ko da su ih Nem­ci sve ži­ve i zdra­ve pro­na­šli u Ja­bla­ni­ci.

Ni­ko do sa­da ne is­ti­če da je u Uži­cu bi­lo gra­đa­na, ro­do­lju­ba, slič­nih uči­te­lju Za­ri­ću, ko­ji je spa­sao Sav­ski most od ru­še­nja. Pri po­vla­če­nju par­ti­za­ni su mi­ni­ra­li sve mo­sto­ve na Đe­ti­nji, s na­me­rom da ih po­ru­še pri­li­kom po­vla­če­nja, ali je ne­ko us­peo da one­spo­so­bi te mi­ne i svi mo­sto­vi su sa­ču­va­ni. Ko je to ura­dio, ni­ka­da se ni­je sa­zna­lo. Taj­na je od­ne­ta u grob, iz ra­zu­mlji­vih raz­lo­ga.

Na kra­ju, sla­va bor­ci­ma Rad­nič­kog ba­ta­ljo­na, ko­ji ne­po­treb­no po­lo­ži­še svo­je ži­vo­te.

Pre­di­slav Da­ni­čić,

pro­fe­sor u pen­zi­ji, Uži­ce