Na­vi­ka­va­nje na no­vi BAS

Pro­šlo je vi­še od dva me­se­ca ka­ko je auto­bu­ska sta­ni­ca „pre­ve­ze­na” u No­vi Be­o­grad. Sa­mo me­sto gde se na­la­zi – ve­tro­me­ti­na sa broj­nim nad­vo­žnja­ci­ma i mo­sto­vi­ma is­pod ko­jih se mo­ra pro­ći – ni­je ide­al­no, da­le­ko od to­ga. Ve­ro­vat­no se još ni Be­o­gra­đa­ni ni­su na­vi­kli, a put­ni­ci iz dru­gih me­sta po­go­to­vu. Iako sta­ni­ca je­ste do­bro po­ve­za­na s gra­dom, ipak se do svih va­žnih ta­ča­ka u gra­du mo­ra grad­skim pre­vo­zom, pa ni­je mo­gu­će, kao ne­kad, us­pe­ti se Bal­kan­skom uli­com do Te­ra­zi­ja, Knez Mi­ha­i­lo­ve...

Pe­ro­na sad ima pu­no, ni­je vi­še ni po­treb­no ni mo­gu­će pre­tr­ča­va­ti put auto­bu­si­ma ko­ji po­la­ze da bi se pre­šlo na pe­ro­ne s dru­ge stra­ne. Isti­na, ima do­sta da se ide od sa­da­šnje (pri­vre­me­ne) šal­ter-sa­le do pe­ro­na, ali je le­po ka­ko su me­sti­mič­no po­sta­vlje­ni pro­vid­ni pre­grad­ni zi­do­vi, kao i to što su i da­lje či­sti.

Le­po je što su to­a­le­ti pro­stra­ni, ured­ni, s pu­no ka­bi­na, sa to­plom vo­dom za pra­nje ru­ku, sa pa­pir­nim ubru­si­ma i/ili su­ša­či­ma za ru­ke.

Ni­je lo­še ni što je mo­der­ni­zo­va­na na­bav­ka ka­ra­ta i što po­sto­ji mo­guć­nost da se kar­ta, pret­hod­no ku­plje­na na in­ter­ne­tu, od­štam­pa bez ula­ska u če­ka­o­ni­cu/šal­ter-sa­lu. Če­ka­o­ni­ca je pak ve­o­ma ma­la za ve­li­ki broj put­ni­ka, ko­ji, po­go­to­vu sa­da, ne­ma­ju mo­guć­no­sti/vre­me­na da ne­gde dru­gde do­če­ka­ju po­la­zak svog auto­bu­sa. U tom ma­lom pro­sto­ru po­sto­je i pe­ka­ra i bi­fe-re­sto­ran, ali su ce­ne pre­vi­so­ke, da čo­ve­ku pri­sed­ne kad mo­ra da pre­se­da s jed­ne li­ni­je na dru­gu i uđe tu po ne­ko osve­že­nje/obrok.

Naj­ve­ći pro­blem te ma­le če­ka­o­ni­ce je iz­u­zet­no za­gu­šljiv va­zduh. Mo­guć­nost in­fek­ci­je di­saj­nih pu­te­va iz­u­zet­no je vi­so­ka jer se u ta­ko ma­lom pro­sto­ru stal­no na­la­ze de­se­ti­ne lju­di, po­vre­me­no si­gur­no i vi­še od sto­ti­nu. Sa­ža­lje­vam slu­žbe­ni­ke na šal­te­ri­ma jer mo­ra­ju tu da pro­vo­de rad­no vre­me. Put­ni­ci su pak u ve­li­kom ri­zi­ku da do­bi­ju ne­ku pre­hla­du, ki­ja­vi­cu, ka­šalj... Po­što je sve kli­ma­ti­zo­va­no, ne­ma pro­zo­ra za pro­ve­tra­va­nje, even­tu­al­no ma­lo va­zdu­ha uđe spo­lja kad se ula­zi u če­ka­o­ni­cu i iz­la­zi iz nje.

Pre­po­ru­ka za put­ni­ke gla­si – ku­pi­te kar­tu pre­ko in­ter­ne­ta, od­štam­paj­te je na auto­ma­tu po­red ula­za na pe­ro­ne, a vo­du i uži­nu, uko­li­ko je put du­ži, po­ne­si­te sa so­bom.

Prof. dr Ve­sna Je­vre­mo­vić,

Be­o­grad