Ci­vi­li­za­cij­ska sit­ni­ca

Pre mno­go de­ce­ni­ja bi­la sam sve­dok po­uč­ne sce­ne. Da­vid Al­ba­ha­ri pr­o­či­tao je pr­vi ro­man mla­dog pi­sca, vra­ća mu ru­ko­pis, iz­ri­če po­hva­le, a on­da kao uz­gred pi­ta: „Pr­o­ve­rio si da je ta­da ka­fa u vo­zo­vi­ma slu­že­na u pla­stič­nim ča­ša­ma?” Li­ce mla­dog pi­sca mu­nje­vi­to po­sta­je be­lo.

Ja sam tu „ci­vi­li­za­cij­sku sit­ni­cu” Da­vi­da Al­ba­ha­ri­ja za­pam­ti­la za­u­vek i, ra­de­ći lek­tu­ru, na ta­kve stva­ri če­sto skre­ćem pa­žnju, jer ih već i ne­ho­ti­ce za­pa­žam.

U se­ri­ji „Što se bo­re mi­sli mo­je” ta­kva „ci­vi­li­za­cij­ska sit­ni­ca” je kr­plje­nje ča­ra­pa An­ke Kon­stan­ti­no­vić. Zna se, na­i­me, da su se u 19. ve­ku de­voj­ke iz bo­ljih ku­ća oba­ve­zno obra­zo­va­le, u de­vo­jač­kim ško­la­ma ili uz po­moć do­ma­ćih uči­te­lji­ca, i da je to obra­zo­va­nje bi­lo ve­o­ma ši­ro­ko: od do­ma­ćič­kih po­slo­va do po­zna­va­nja stra­nih je­zi­ka i svi­ra­nja vi­še mu­zič­kih in­stru­me­na­ta. O ovo­me sve­do­či i sa­ma An­ka u svom dnev­ni­ku.

Da­kle, kad ona in­si­sti­ra na to­me da vo­lje­nom čo­ve­ku za­kr­pi ča­ra­pu, ti­me ne­sum­nji­vo ot­po­či­nje uobi­ča­je­nu, do­bro po­zna­tu rad­nju, ko­jom že­li da mu sim­bo­lič­ki po­ka­že ko­li­ko ga vo­li, ali i da u tu rad­nju uli­je sva svo­ja ose­ća­nja.

Ali: Ka­ko se kr­pe ča­ra­pe? Pra­va An­ka to je ura­di­la ru­tin­ski, ta to­li­ko je pu­ta ve­žba­la. Na­šoj glu­mi­ci da­li su naj­pre pot­pu­no no­ve, tek ras­pa­ko­va­ne ča­ra­pe (ma­kar jed­nom obu­ve­na ča­ra­pa ne mo­že da ima ona­ko iz­ra­že­ne li­ni­je pa­ko­va­nja), iglu s du­plim kon­cem, i ona je ne­što mu­lja­la u kri­lu kao da pr­o­vla­či ka­nap, stva­ra­ju­ći kriv i ne­ra­van šav.

Za­što ta­ko? Za­to što joj ne­do­sta­je ključ­no po­ma­ga­lo – pe­čur­ka, dr­ve­ni po­lu­lop­tast disk preč­ni­ka 5–6 cm, s dr­škom od de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, na ko­ji se ča­ra­pa na­vu­če, ošte­će­no me­sto za­teg­ne pre­ko po­lu­lop­te, do­da se za­kr­pa ili se una­krst pr­o­vla­či ko­nac (što­po­va­nje). Ča­ra­pa se ni­ka­ko dru­ga­či­je ne mo­že za­kr­pi­ti.

Tvor­ci se­ri­je (vr­lo do­bre) sve su pr­o­či­ta­li, ali im je za­fa­li­la „ci­vi­li­za­cij­ska sit­ni­ca” – stvar­ni ži­vot.

Gr­o­zda Pej­čić,

Be­o­grad