Svakoga možeš da lažeš osim sebe

„Nekada prođeš pored svoje šanse a da nisi ni svestan da je mogla da ti izmeni život. Neko iz polušanse zabije gol, a neko propusti iako na golu nema golmana. Zato treba ići kroz život širom otvorenih očiju.” Ove rečenice naveo je u svojoj knjizi „Himalaji ili kako sam zavoleo more” gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” Ivan Stanković, marketinški stručnjak i začetnik modernog marketinga na prostoru bivše Jugoslavije.

Jedan od najtežih trenutaka u životu Ivana Stankovića bio je kada se njegova supruga Maja Žeželj nalazila u bolnici, borivši se za život.

– Ona je dobila sepsu i imala je, kako su rekli lekari, manje od dva odsto šanse da će preživeti. Tada sam došao u situaciju da je dosta toga zavisilo od mene, zato što sam na prvom mestu bio koordinator lekarskih napora, bez obzira na to što nemam veze sa medicinom, a bitnija stvar je bila što sam se trudio da deca budu zaštićena. Maja je bila na aparatima za održavanje života dvadesetak dana. Odem kod lekara, onda tako očajan uđem u automobil i isplačem se pola sata, onda odem na posao, onda tu napravim saopštenje za prijatelje, jer su svi pitali šta se dešava, onda se fokus stavi na decu. Imao sam priliku da organizujem da bude prebačena u inostranstvo na lečenje. Pitao sam našu drugaricu koja je doktorka u Švajcarskoj šta da radim, ona mi je rekla da bi je lečili isto kao i ovde, da ne bi podnela transport, rizike, da je bolje da tu ostane. To je bila najteža odluka koju sam morao da donesem jer se ticala direktno života. Da se desilo nešto drugo, onda bih bio odgovoran zbog toga. Pred spavanje sam razmišljao o svemu, tada mašta smišlja svašta, o čemu sam pisao u svojoj knjizi. Tu sam imao dva scenarija – trubači ili gudači. Trubači su simbolizovali proslavu, da je sve to bilo u redu. Gudači su simbolizovali sahranu. Znao sam da ako se najgori scenario desi, da će to biti šok za decu. Oni su imali tada tri i pet godina. I onda sam odlučio da, ukoliko se to desi, njih izmestim iz kuće par dana dok se sahrana ne završi. Vežbao sam sa klincima tako što sam smišljao kako će ići da spavaju kod Majine drugarice. Imao sam dosta različite scenarije koje, srećom, nisam morao da iskoristim – prisetio se Stanković.

Njegov stav je da je teško uspeti, da je još teže trajati, a da je najteže i uspeti i trajati, što je on svakako uspeo da uskladi, a poslednjih nekoliko godina uspešno se bavi i voditeljskim poslom.

Njegovo mišljenje je da je osnov svakog brenda da bude autentičan, a to znači nema laganja, nema prevare... Bolje da te ne vole zbog onoga što jesi, nego da te vole zbog onoga što nisi, kaže on. Svaki brend koji nije iskren je fijasko, zato što potrošač oseti da je nešto lažno, da ako brend definišemo kao obećanje koje se ispunjava, taj potrošač koji je kupio brend s jednim obećanjem neće biti zadovoljen što ga je kupio i gubi ga kao kupca. Tako je to i u životu. Oseti se da li je neko lažnjak ili ne...

– Imam taj neki talenat da mogu da osetim da li je nešto iskreno ili nije. Sve više i više ima lažnjaštva i to ljudi i osećaju. Ta neka nova kultura, subkultura, koja se sad pojavila govori da je bitnije da slikaš hranu nego da uživaš u njoj. Bitnije je da slikaš pogled umesto da uživaš u tom pogledu i više zadovoljstva imaš u brojenju lajkova nego u ukusu hrane. Treba to prihvatiti, ne možeš se boriti sa tim. I treba pokušati da nađeš neki svoj mikrokosmos u okviru toga. Svoj uspeh ljudi vole da koriste preko nošenja nekih majica sa ogromnim logotipima raznih brendova, kako bi se pokazali da su uspeli. Ranije se to pokazivalo na korzou, u školi, među društvom. Sada se to pokazuje daleko demokratičnije, na „Instagramu”, „Fejsbuku” ili na „Tiktoku” i svi se onda dive. To je sasvim normalno ljudsko ponašanje. Ranije se ljudi lepo obuku, pa se šetaju čitavim gradom, ne bi li ih neko zapazio. Sada je dovoljno da se neko lepo obuče, slika se i stavi to na društvene mreže i samo broji lajkove. Ljudska priroda je nepromenjiva. Potrebe za iskazivanjem, voljenjem, dopadanjem, isticanjem su uvek bile, samo su se sada načini za to promenili i prilagodili su se savremenom svetu. Neodoljivo je jer želiš da budeš neko, želiš da budeš jednostavno poznat. Nije bitno po čemu. Imam posebnu kategoriju koju nazivam poznati po poznatosti. Tu je krdo ljudi koji su poznati po poznatosti i jednostavno uživaju u tome – naglasio je Stanković.

U današnje vreme dobra vest nije senzacija. Ali iskrivljena vest jeste. I onda dolazimo do situacije da su ti „poznati po poznatostima” vrlo često osobe sa vrlo jasnim psihičkim problemima, devijantnog ponašanja, osobe koje nikako nisu i ne bi trebalo da budu uzori, idoli, ali su to postali.

– Prva emisija koju sam vodio na TV K1 zvala se „Šta sam tebi, ko sam sebi” i imala je razgovore sa ljudima kao brendovima. Osnova za svaki brend je poznatost. Tako da je to bio ograničavajući faktor. Pošto sam snimio stotinak emisija sa tim ljudima, shvatio sam da se krug mogućih kandidata za razgovore strašno suzio i da bih morao da pravim neke kompromise, i time da se spušta nivo nekih mojih kriterijuma. I zbog toga sam onda odlučio da pravim nešto novo. U doba banalizacije, vulgarizacije i forsiranja upravo nekih loših vrednosti, zaboravljuju se neke stvari na kojima smo mi vaspitani, da su važni poštenje, iskrenost, i nadasve rad. I zato se emisija koju radim na RTV Vojvodina zove „Da nam živi, živi radi”, jer promoviše ljude koji su do nekih stvari došli isključivo svojim radom, ne kombinacijama, ne partijskom pripadnošću, ne privatizacijama – kaže gost našeg podkasta.

On podvlači da je veoma važna narodna mudrost „u dobrom se ne uzvisi, u lošem se ne ponizi”, zato što čovek mora da ima neku distancu – i prema uspehu i prema neuspehu.

– Život doživljavam kao ligu, ne kao kup sistem u sportu. Kup sistem znači pobedio si – ideš dalje, izgubio si – padaš dole. I to je surovo. Međutim, liga sistem znači da svakog dana igrate utakmicu. Jedan dan ste trijumfovali, drugi dan ste pukli. Pa je nešto nerešeno, pa ima malo pobeda, pa malo poraza, pa katastrofa, pa trijumf... I na kraju se sabiraju svi rezultati utakmica, i dobrih i loših. Da bi mogao nakon loše utakmice da igraš dobru, ili nakon dobre da ponoviš to dobro ili da se ne ubiješ kada si imao katastrofu, moraš da imaš distancu prema tome. I to je neki moj životni stav. Takav stav je dobar za neke stvari, nekada ti smeta da bi postigao više, jer si pukovnik ili si pokojnik. Znači, kad te međed poćera, ti ćeš onda skakati i pet metara, a ne samo metar, koliko ovako možeš. Ali opet tu neku životnu filozofiju treba usaglasiti sa sopstvenom ličnošću. Distanca je vrlo bitna, moraš se distancirati, naročito od svojih uspeha. Ljudi su skloni da poveruju u tu sliku koju sami kreiraju o sebi. Znam ljude koji su poverovali da su vlasnici zlatnog dodira i da sve što dodirnu pretvaraju zlato, da su fantastični. I onda su bili nespremni za buđenje, da shvate da nije tako. To je stvar ličnosti, vaspitanja. I ta neka bahatost koja sada vlada je posledica upravo tog nekog nemanja distance prema sebi. Ljudska priroda je ista, manifestacije se menjaju – pojasnio je Stanković.

Naš gost je nekada bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, sada je predavač po pozivu na brojnim značajnim skupovima, na kojima uvek ističe važnu stvar – da treba biti otvoren za neke nove stvari jer se nikad ne zna šta može da ti promeni život.

– Studentima uvek pričam jednu priču kako treba zgrabiti, nekako primetiti i razviti prilike koje ti život pruža. Jer to je osnovna stvar. Čovek mora da ide kroz život otvorenih očiju i spreman za prilike, da ima takav stav da sebe ne kastrira. Mnogo ljudi sami sebe kastriraju pa kažu: „Nije to za mene, ne mogu…”. Tako sam ja iznenada odlučio na idem na Himalaje, a nikada se nisam bavio planinarenjem. Imao sam 58 godina i bio sam najstariji u grupi. A sa 65 godina sam počeo da radim televizijsku emisiju kao voditelj. To su dve ilustracije tog stava. Masu stvari u životu koje sam uradio, postigao, doživeo sam zahvaljujući nekom otvorenom stavu i određenoj dozi lakovernosti. Ja u knjizi kažem za sebe da sam plitkouman, jer to jesam zato što gledam samo na neke pozitivne strane. Pitanje je gde je ta granica između hrabrosti i ludosti. I to je dosta „delikatesno” pitanje, jer vi nikad nećete to znati dok nešto ne uradite. A razlika može biti život ili smrt. Čovek mora stalno da balansira jer bez hrabrosti nikada neće napraviti neki korak napred. Jer čovek je nesklon promenama. Svi smo komformisti, u stilu ćuti, ne talasaj. Ali kad čoveka velika nužda natera da nešto pokrene, promeni, on će to uraditi. Mala nužda je evolucija, a velika je revolucija. I masa tih stvari su se desile u životu sa tom velikom nuždom, kada jednostavno nemaš izbora, jer nemati izbora je isto izbor – navodi gost našeg podkasta.

Stanković napominje da često citira moto jednog od najvećih ljudi iz oblasti marketinga, Lea Barneta, čiji je moto bio „Ako kreneš rukama ka zvezdama možda nećeš uhvatiti nijednu, ali budi siguran da nećeš završiti sa rukom punom blata.” Takođe kaže da ako odeš u kazino da se kockaš, imaš 99 odsto šanse da ćeš izgubiti novac, ali ako ne odeš, 100 odsto su šanse da nećeš ništa dobiti.

– Čovek mora da bude svestan svoje samokastracije, da je svestan toga koliko sam sebe ograničava i koliko je lenj. Odlaganje je jednostavno boljka. Ako niste svesni sebe, ako sebe lažete, zavaravate, onda ste u velikom problemu. Vrlo je bitno da svako mora da pronađe nešto što je njemu bitno – dodaje gost naše emisije.

Recept za srećan život je po njemu da čovek mora da bude u skladu sa sobom jer svakoga možeš da lažeš – osim sebe.

Od turističkog vodiča do marketinškog stručnjaka

Teško je danas privući pažnju, navodi Stanković, što se posebno odnosi na oblast marketinga.

– Svaka nova kampanja je nešto novo i vi opet morate da budete novi, drugačiji i dobri. To je deo posla i ako to ne prihvatiš – idi radi u biblioteci. Ja nisam imao pojma čime ću se baviti. Hteo sam da budem stjuart u avionu kada sam završio fakultet (ekonomiju). Radio sam i kao turistički vodič dok sam studirao, pa mi se činilo da stjuarti bolje žive. I onda kada sam bio u vojsci, jedini način da dođem kući je bio da me puste na razgovor za posao. Tako da sam slučajno ušao u marketing. Ključna stvar je bila kad sam uspeo da uđem u reklamnu agenciju i kada sam shvatio da ti ona daje dovoljno mogućnosti da se kreativno izraziš, daleko više nego da radiš u firmi ili u mediju. Imao sam 32 godine kada sam ušao u reklamnu agenciju. Ne znam koje će biti „seksi profesije” popularne u budućnosti, ali kako kaže Duško Kovačević, smrt je jedino sigurno zanimanje, tako da možda krenem u grobare. Vidite kako neki grobari dobro prođu, pa postanu i više nego grobari. Naprave vrlo dobre karijere, imaju dobre kuće – kaže Stanković.

Sumrak civilizacije

Ivan Stanković smatra da već 35 godina živimo u permanentnoj krizi, gde imamo problem sa identitetom.

– Mi smo šizofrena nacija. Prvo smo bili u Jugoslaviji, ali nismo bili u Jugoslaviji. Pa smo bili u ratu, ali nismo bili u ratu. Pa smo bili u socijalizmu, ali nismo bili socijalizam. Pa smo sada deo sa Kosovom, bez Kosova. Sada imamo i globalnu tranziciju gde smo na ivici i marici svetskog sukoba i vi ne znate šta će biti. Imamo raspade sistema, imamo ponovno veliku inflaciju, imamo ogromno raslojavanje na globalnom nivou, imamo klimatske promene, imamo pretnju atomskim ratom… Normalno je da je čovek uplašen za sebe i da traži izvesnost. Mi smo sada amoralni. Imamo javno prihvatanje da je normalno da žena „legne” za posao, za neke stvari, za ispite… Imamo krađu diploma, falsifikovanje stvari, plagijatizam… I to su užasne stvari koje će nas tek skupo koštati. Ljudi će se iseljavati, neće verovati, imaćemo nakaradno društvo, imaćemo dosta devijantnog ponašanja… Sve će biti rijaliti. Mi imamo u svetu pobedu rijalitija jer je Donald Tramp kao rijaliti zvezda postao najmoćniji čovek na planeti i svi se tome raduju. To je jednostavno sumrak civilizacije – navodi Stanković.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU