Obo­je­na re­vo­lu­ci­ja ili ša­re­na laž

Par­la­men­tar­ni i pred­sed­nič­ki iz­bo­ri odr­ža­ni pro­te­klih me­se­ci u Gru­zi­ji, Ru­mu­ni­ji, Mol­da­vi­ji, Sr­bi­ji... ni­su bi­li po­šte­ni, pre­no­se uglas za­pad­ni i pro­za­pad­ni me­di­ji. Svo­ju tvrd­nju pot­kre­plju­ju snim­ci­ma ma­sov­nih pro­te­sta ne­za­do­volj­nih gra­đa­na, ob­ra­ču­na po­li­ci­je sa de­mon­stran­ti­ma, ulič­nih tu­ča, pa­lje­vi­na za­sta­va, ga­že­nja sli­ka dr­žav­nih zva­nič­ni­ka i ha­o­som. Na­rod je be­san, tra­ži de­mo­kra­ti­ju, sme­nu vla­da­ju­ćih eli­ta, vi­ši ži­vot­ni stan­dard i pri­sa­je­di­nje­nje EU ume­sto sa­rad­nje sa Ru­si­jom. Je­di­no u šta se ne di­ra je – dru­štve­ni si­stem na­stao po pa­du so­ci­ja­li­zma.

„Obo­je­ne re­vo­lu­ci­je” su po­no­vo u mo­di. Ono što ni­je do­ve­de­no do kra­ja pre dve-tri de­ce­ni­je vra­ća se kao bu­me­rang. Pod­se­ti­mo, reč je o se­ri­ji tzv. ne­na­sil­nih po­kre­ta ko­ji su na pre­la­zu iz­me­đu dva mi­le­ni­ju­ma za­hva­ti­li post­ko­mu­ni­stič­ke ze­mlje, po­seb­no na is­to­ku Evro­pe, na Bal­ka­nu i u po­je­di­nim re­pu­bli­ka­ma biv­šeg So­vjet­skog Sa­ve­za. Po­me­nu­ti bun­to­vi ni­su bi­li istin­ske re­vo­lu­ci­je, ko­je do­no­se su­štin­ske pro­me­ne, već sa­mo po­ku­ša­ji da se jed­na vla­dar­ska eli­ta za­me­ni dru­gom. Uglav­nom onom ko­ja ima po­dr­šku in­te­re­snih kru­go­va iz za­pad­nih cen­ta­ra mo­ći.

Kroz ova­kve vi­do­ve pre­vra­ta pro­šli su: Sr­bi­ja sa Bul­do­žer re­vo­lu­ci­jom (2000), Gru­zi­ja (Re­vo­lu­ci­ja ru­ža, 2003), Ukra­ji­na (Na­ran­dža­sta re­vo­lu­ci­ja, 2004), Kir­gi­zi­ja (Re­vo­lu­ci­ja la­la, 2005)... Sve po­me­nu­to de­ša­va­lo se bez pre­te­ra­nog na­si­lja, po­ne­ka gla­va je raz­bi­je­na, po­ne­ko je na ne­ko­li­ko da­na ose­tio za­tvor­sku at­mos­fe­ru, ali isto­rij­ski ni­šta ozbilj­no. No­si­o­ci bun­ta br­zo su pred no­vim bun­dži­ja­ma pa­li u za­bo­rav.

Ono što je ta­ko­đe ka­rak­te­ri­stič­no, ni u jed­nom slu­ča­ju re­zul­tat ni­je do­pri­neo stvar­nom raz­re­še­nju pro­tiv­reč­no­sti, pro­me­ni si­ste­ma. Po­je­di­ni po­li­ti­ča­ri i stran­ke ote­ra­ni su u pro­šlost, ali već i sa­ma či­nje­ni­ca da se stva­ri i da­nas po­na­vlja­ju sve­do­či da ni­šta ni­je do­ve­de­no do kra­ja. Uosta­lom, gle­da­no iz sa­da­šnje per­spek­ti­ve, kao da to ni­ko ni­je ni tra­žio.

Raz­log za ovu, bla­go re­če­no – ne­do­re­če­nost, sva­ka­ko le­ži i u či­nje­ni­ci da su glav­ni po­kre­ta­či i fi­nan­si­je­ri ovih pre­o­kre­ta bi­li stra­ni in­te­re­sni cen­tri, po­seb­no oni sa Za­pa­da, a ne do­ma­ći na­rod ko­ji je le­đa po­tu­rao pod po­li­cij­ske pen­dre­ke i tro­šio sop­stve­nu ener­gi­ju. To, ta­ko­đe, zna­či da će u bu­duć­no­sti bi­ti još bu­na, sve dok je ne­ko­me po­treb­no.

A jed­na od or­ga­ni­za­ci­ja ko­joj su ova­kvi do­ga­đa­ji po­treb­ni sva­ka­ko je Na­ci­o­nal­na za­du­žbi­na za de­mo­kra­ti­ju ili skra­će­no – NED. Reč je o or­ga­ni­za­ci­ji for­mi­ra­noj 1981. u vre­me vla­da­vi­ne Ro­nal­da Re­ga­na i fi­nan­si­ra­noj od Kon­gre­sa SAD, a ko­ja pod pse­u­do­ni­mom „ne­vla­di­na” omo­gu­ću­je ad­mi­ni­stra­ci­ji u Va­šing­to­nu da se „u ru­ka­vi­ca­ma” upli­će u so­ci­jal­na i po­li­tič­ka de­ša­va­nja u dru­gim ze­mlja­ma. Na­rav­no, bez vi­dlji­vih tra­go­va ame­rič­ke ume­ša­no­sti.

Po mno­gim ana­li­ti­ča­ri­ma, iza NED-a di­rekt­no sto­je CIA i osta­le oba­ve­štaj­ne slu­žbe za­pad­nog he­ge­mo­na. A sve pod kon­tro­lom Stejt de­part­men­ta, ko­jem je di­rekt­no od­go­vor­na. Ukrat­ko, uve­li­ko uho­dan rad na „pre­va­spi­ta­va­nju ne­po­slu­šnih” na­sta­vljen je ne­sma­nje­nim tem­pom, sa­mo dru­gim sred­stvi­ma, ne iz­be­ga­va­ju­ći ni sa­rad­nju sa or­ga­ni­za­ci­ja­ma ko­je su u SAD zva­nič­no ozna­če­ne kao – te­ro­ri­stič­ke.

Me­đu po­slo­ve NED-a spa­da i obu­ka i fi­nan­si­ra­nje raz­li­či­tih an­ti­vla­di­nih gru­pa, po­kre­ta­nje tzv. opo­zi­ci­o­nih li­sto­va i te­le­vi­zij­skih pro­gra­ma, di­rekt­no upli­ta­nje u iz­bor­ne pro­ce­se, uti­caj na naj­mla­đe pri­pad­ni­ke za­jed­ni­ce, a po po­tre­bi i di­rekt­ne li­kvi­da­ci­je po­put onih u Ki­je­vu 2004. u vre­me Na­ran­dža­ste re­vo­lu­ci­je. Svo­je pr­ste uple­li su u do­ga­đa­je na Bli­skom i Da­le­kom is­to­ku, u Mek­si­ku, na Ku­bi, u Evro­pi pa i naj­no­vi­je do­ga­đa­je u Ga­zi i Si­ri­ji.

De­lo­va­nje NED-a ni­je pro­šlo ne­za­pa­že­no ni me­đu sa­mim Ame­ri­kan­ci­ma. Biv­ši kon­gre­smen Ron Pol iz­ja­vio je svo­je­vre­me­no da ova or­ga­ni­za­ci­ja pre­ko­mer­no tro­ši pa­re ame­rič­kih po­re­skih ob­ve­zni­ka i kr­ši do­ma­će za­ko­ne sa­mo da bi fi­nan­si­ra­la iz­bo­re u po­je­di­nim stra­nim dr­ža­va­ma, a svo­je ma­ni­pu­la­ci­je prav­da­la „pro­mo­ci­jom de­mo­kra­ti­je”.

Pre­ma pi­sa­nju Sti­ve­na Kin­ce­ra, re­por­te­ra „Nju­jork taj­msa”, NED di­rekt­no sa­ra­đu­je sa CIA i USA­ID-om u po­dr­šci sna­ga­ma ko­je se bo­re da svrg­nu re­ži­me ko­ji ni­su po vo­lji SAD. Ova po­moć po­seb­no je usme­re­na na mla­đu po­pu­la­ci­ju, stu­den­te, i nje­no an­ti­si­stem­sko de­lo­va­nje. Ta­ko­đe, cilj je da glav­ni po­kre­ta­či lo­kal­nih ak­ci­ja osta­nu u po­za­di­ni, a da se u di­rek­tan su­kob sa opo­nen­ti­ma, pa i po­li­ci­jom, uba­ce oni ko­ji na sva­ki na­čin že­le da se is­tak­nu, na se­be pri­vu­ku pa­žnju, pa mo­žda jed­no­ga da­na uđu i u ozbilj­nu po­li­ti­ku. Na ta­kve NED uvek mo­že da ra­ču­na. Tač­ni­je, sve do ono­ga tre­nut­ka ka­da po­me­nu­ti poč­nu da raz­mi­šlja­ju svo­jim gla­va­ma. A on­da se sve pre­tvo­ri u ša­re­nu laž i kre­ne iz po­čet­ka.