Dve godine od smrti Siniše Mihajlovića

Na ju­če­ra­šnji dan pre dve go­di­ne pre­mi­nuo je Si­ni­ša Mi­haj­lo­vić. Je­dan od na­ših naj­bo­ljih fud­ba­le­ra de­ve­de­se­tih i dve­hi­lja­di­tih go­di­na, se­lek­tor re­pre­zen­ta­ci­je Sr­bi­je 2012. i 2013. i tre­ner go­di­ne u iz­bo­ru FSS 2019. de­cem­bra 2022. iz­gu­bio je če­tvo­ro­i­po­go­di­šnju bor­bu sa le­u­ke­mi­jom.

Mi­ha ni­je i ne­će bi­ti za­bo­ra­vljen u sr­ci­ma nje­go­ve po­ro­di­ce, pri­ja­te­lja, klu­bo­va za ko­je je igrao i na či­jim je klu­pa­ma se­deo, kao ni is­kre­nih lju­bi­te­lje fud­ba­la. Di­vi­li smo se go­lo­vi­ma iz slo­bod­nih uda­ra­ca, po če­mu je bio ne­pre­va­zi­đen u Ita­li­ji i Evro­pi, nje­go­voj hra­bro­sti, ja­kom ka­rak­te­ru i sta­vu. Bio je je­dan od na­ših naj­bo­ljih am­ba­sa­do­ra na Ape­ni­ni­ma, gde je kao igrač i tre­ner pro­veo vi­še od 30 go­di­na. Pre to­ga sa Voj­vo­di­nom je bio šam­pi­on SFR Ju­go­sla­vi­je u se­zo­ni 1988/89, a u dre­su Cr­ve­ne zve­zde po­red ti­tu­la u pr­ven­stvi­ma 1990/91. i 1991/92. osvo­jio je Kup šam­pi­o­na i In­te­kon­ti­nen­tal­ni kup 1991.

Mi­ro­slav Tanj­ga, pot­pred­sed­nik Voj­vo­di­ne, do sep­tem­bra sport­ski di­rek­tor FSS, bio je kum Si­ni­še Mi­haj­lo­vi­ća, sa­i­grač me­đu no­vo­sad­skim i be­o­grad­skim „cr­ve­no-be­li­ma” i asi­stent ne­ka­da­šnje „Bo­ži­je le­vi­ce” u struč­nom šta­bu broj­nih ita­li­jan­skih klu­bo­va. U raz­go­vo­ru za sajt Voj­vo­di­ne, Tanj­ga se pri­se­tio fud­bal­skih po­če­ta­ka i za­jed­nič­kih go­di­na sa Mi­haj­lo­vi­ćem.

– Si­ni­ša i ja smo do­šli iste 1988. go­di­ne u Voj­vo­di­nu, bu­kval­no istog da­na, po­če­li smo da ži­vi­mo za­jed­no. Od­mah po do­la­sku u No­vi Sad oti­šli smo da upi­še­mo Fa­kul­tet za za­šti­tu na ra­du. Po­se­ti­li smo ga, do­du­še, sa­mo dva pu­ta, pr­vi put kad smo se upi­sa­li, a dru­gi put tri-če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je kad smo do­šli da po­dig­ne­mo pa­pi­re. Raz­mi­šlja­li smo u sti­lu: „Ni­kad se ne zna šta će bi­ti sa fud­bal­skim ka­ri­je­ra­ma, daj da mi stu­di­ra­mo” da ima­mo za ne­što da­lje u ži­vo­tu.

Mi­haj­lo­vić je bio ro­đen 1969, a Tanj­ga 1964. godine.

- Bio je ve­li­ki ta­le­nat, ali ni on ni ja ni­smo že­le­li da se tek ta­ko od­rek­ne­mo ško­le. Po­ja­vi­la se on­da ide­ja da bu­de­mo pr­va­ci Ju­go­sla­vi­je sa Voj­vo­di­nom. Ni­smo zbog to­ga mo­gli da se po­sve­ti­mo ško­li.

Te­ško je Mi­ro­sla­vu da za­dr­ži su­ze kad pri­ča o ku­mu, ve­li­kom pri­ja­te­lju, du­go­go­di­šnjem sa­i­gra­ču i tre­ne­ru od ko­jeg je učio.

- To­li­ko to­ga me u No­vom Sa­du pod­se­ća na nje­ga. Na­ša Voj­vo­di­na, na­ši te­re­ni, pe­sme, iz­la­sci, sve... Ni­je mi la­ko jer smo kroz sve te stva­ri pro­la­zi­li za­jed­no. To­li­ko je bi­lo ži­vot­nih i fud­bal­skih si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma smo za­jed­no uče­stvo­va­li. Nas dvo­ji­ca smo do­šli do od­no­sa ko­ji mo­že da iz­gra­di ja­ko ma­lo lju­di u ži­vo­tu.

Si­ni­ša je po­seb­no bio ve­zan za glav­ni grad na­še se­ver­ne po­kra­ji­ne.

– Obo­ža­vao je ovaj grad! Do­bio je i pri­zna­nje po­ča­snog gra­đa­ni­na No­vog Sa­da. Že­leo sam da kad iza­đe iz bol­ni­ce do­đe ov­de, da pro­še­ta­mo i pri­se­ti­mo se sve­ga. Ras­pi­ti­vao se stal­no za si­tu­a­ci­ju u Voj­vo­di­ni, pra­tio je re­zul­ta­te...

Ži­vot je bio ta­ko su­rov pre­ma Mi­hi, da­nas bi si­gur­no imao po­ru­ku za igra­če su­per­li­ga­ša sa „Ka­ra­đor­đa”.

- Ve­ru­jem da bi re­kao: „Ka­kvo tre­će me­sto, ho­ću da bu­de­te u pr­va dva ti­ma”.

No­vo­sa­đa­ni­ma je naj­vi­še ostao u se­ća­nju kao deo ge­ne­ra­ci­je ko­ja je bi­la šam­pi­on SFRJ u se­zo­ni 1988/89. godine. Ne­za­bo­rav­nu eki­pu Voj­vo­di­ne či­ni­li su po­red Mi­haj­lo­vi­ća i Tanj­ge, Sla­vi­ša Jo­ka­no­vić, Bu­di­mir Vu­ja­čić, Mi­loš Še­stić, Sve­to­zar Ša­pu­rić, Če­do Ma­ras, Lju­bo­mir Vor­ka­pić, Zo­ran Mi­ju­cić, Go­ran Kar­ta­li­ja, De­jan Jok­si­mo­vić, Ste­van Mi­lo­vac, Dra­gan Va­sić, Dra­gan Ga­će­ša, Dra­gan Mar­ko­vić, Dra­gan Pu­ni­šić, Mi­lan Po­po­vić, Želj­ko Da­kić, Enes Mu­hić, Jo­vo Bo­san­čić, Dra­gan Va­sić, Zo­ran Mi­lo­sa­vlje­vić, Ma­ri­jan Zov­ko i Zo­ran Haj­dić. Si­ni­ša je te se­zo­ne od­i­grao 31 utak­mi­cu i po­sti­gao če­ti­ri go­la, dok je Mi­ro­slav bio na te­re­nu 14 pu­ta i jed­nom za­tre­sao mre­žu.

- Bi­la je to ne­ve­ro­vat­na gru­pa igra­ča, tre­ne­ra... Ima­li smo vr­hun­sku at­mos­fe­ru i ra­di­li smo pa­kle­no. Iz­la­zi­li smo u pro­vod svi za­jed­no, ali ni­kad pred utak­mi­cu ili kad nas je su­tra­dan če­kao tre­ning. Zna­le su se te stva­ri. Ura­di­li smo ve­li­ke stva­ri za na­šu Voj­vo­di­nu i No­vi Sad. Lju­di su nas za­i­sta po­što­va­li i ra­do­va­li se kad nas vi­de. Kad bi­smo iza­šli u ne­ki re­sto­ran sa de­voj­kama, go­to­vo po pra­vi­lu smo do­bi­ja­li od­go­vor „ku­ća ča­sti”. Se­ćam se da smo za ti­tu­lu do­bi­li na­gra­du od 5.000 ne­mač­kih ma­ra­ka u tri ra­te. Sa tim nov­cem mo­gli smo da ode­mo ne­ko­li­ko da­na na mo­re. Ni­su nam, da­kle, mo­tiv bi­le pa­re već da na­pra­vi­mo do­bre re­zul­ta­te sa klu­bom i izgradimo se kao igra­či. Zna­li smo da će no­vac do­ći kad-tad – is­ta­kao je Tanj­ga.

Mi­haj­lo­vić i Tanj­ga su se­zo­nu 1991/92. pro­ve­li za­jed­no u Cr­ve­noj zve­zdi. Si­ni­ša je oti­šao u Samp­do­ri­ju, a Mi­ro­slav u Fe­ner­bah­če. Pu­te­vi su im se po­no­vo sre­li kao tre­ne­ri­ma 2012. u re­pre­zen­ta­ci­ji Sr­bi­je, za­tim u To­ri­nu i Bo­lo­nji, po­sled­njem klu­bu ko­ji je ne­ka­da­šnji „bom­bar­der” tre­ni­rao.