Hil: SAD nemaju nameru da naškode srpskoj privredi

Ambasador SAD Kristofer Hil izjavio je juče da ne može da potvrdi da li će Amerika uvesti sankcije Naftnoj industriji Srbije, kao i da nije namera da se na bilo koji način naškodi privredi Srbije ni bilateralnim odnosima dve zemlje.

„Nisam u poziciji da potvrdim da li će sankcije biti uvedene, ali moram da kažem da je od trenutka kada je Rusija kupila NIS, odnosno rafinerijske i proizvodne kapacitete, postojala je zabrinutost. Jer, od tada je veoma dobro profitirala, ali ništa nije investirala u Srbiji, već je ceo profit otišao u inostranstvo, odnosno u Rusiju. A to je počelo da brine, posebno od početka rata u Ukrajini, jer je uvek postojala zabrinutost kako će taj novac zarađen ovde na NIS-u biti upotrebljen, a pogotovo od pomenutog sukoba, to je postalo veoma hitno pitanje”, rekao je Hil, preneo je Tanjug. 

Naglasio je da Rusija ni na koji način nije pomogla Srbiji, odnosno nije investirala, niti nešto uradila za srpsku privredu. „Zapravo sankcije koje se pominju nikako nemaju za cilj da naškode privredi Srbije, niti je to cilj, niti se to očekuje, a što se tiče razgovora, mi smo svakako već imali razgovore sa Vladom Srbije i nastavićemo da razgovaramo. To se neće desiti brzo, ali razgovaramo o tome kako da pristupimo ovom pitanju”, rekao je Hil.

I dok se čeka da se vidi šta će biti sa sankcijama, iz NIS-a šalju umirujuće saopštenje da goriva ima dovoljno, a da se proces proizvodnje u Rafineriji Pančevo odvija redovno. S druge strane, naveliko se spekuliše kako će gorivo da košta 400 dinara na pumpama, da ga neće biti i da zato treba odmah krenuti sa pravljenjem zaliha. Isti scenario kao i pre dve godine kada je Brisel zajedno sa Bajdenovom administracijom uveo sankcije na uvoz ruske nafte JANAF-om kuda do Srbije jedino stiže ovo crno zlato. Rešenje se našlo. Umesto ruske, stiže druga nafta, a goriva je bilo dovoljno sve vreme na pumpama.

– Moglo bi se pretpostaviti da uzroke ovoj vesti treba tražiti u geopolitici i u odlazećoj američkoj administraciji. Interesantno je da poslednje sankcije pogađaju Mađarsku, Srbiju i delom Slovačku. Srbija ima zaliha za oko četiri meseca i u tom periodu mora da nađe rešenje za problem. Da se pretpostaviti da Srbija, ali i Mađarska, imaju više prijatelja u novoj američkoj administraciji nego u odlazećoj – kaže u razgovoru za „Politiku” dr Petar Stanojević, profesor na Fakultetu za bezbednost i bivši savetnik ministra energetike.

– Za Srbiju nije najvažnije pitanje vlasništva sa NIS-om, već sigurnosti snabdevanja kako bi se održala stabilnost na tržištu. Najvažnije je održati neometano snabdevanje sirovom naftom, koja preko Hrvatske naftovodom JANAF stiže do nas. Ovo direktno zavisi od karaktera sankcija koje će biti uvedene. Ukoliko sankcije budu samo finansijske, one bi se odnosile na zabranu transakcija u dolarima, što je verovatno moguće prevazići ugledajući se na primer kako su to rešile Mađarska i Bugarska za pitanje transporta gasa ili na neki drugi kreativan način. Ukoliko bi se sankcije odnosile na transportere nafte, po ugledu na sankcije prema ruskim tankerima, onda je prekid snabdevanja JANAF-om neminovan. Nikakvi već potpisani ugovori ovo ne bi sprečili, jer to spada pod „višu silu” – ističe Stanojević.

U slučaju prekida snabdevanja JANAF-om rafinerija ne bi radila redovno, a imala bi značajno povećane troškove prerade. Jedini sigurni izvor bi bila domaća proizvodnja nafte koja zadovoljava oko 20 odsto potreba. Naši kapaciteti za uvoz sirove nafte mogli bi da zadovolje samo minimum potreban za kontinuiran rad rafinerije, ukoliko i oni ne padnu pod sankcije kao transporteri. Uvoz derivata mogao da se obezbedi raspoloživim logističkim kapacitetima.

– Nema sumnje da bi se u tim okolnostima cene goriva povećale zbog većih troškova prerade, logistike i trgovačkih premija u uslovima snabdevanja alternativnim pravcima, što će biti direktan udar na sve građane Srbije koji bi bili „kolateralna šteta”. Kao jedno od mogućih rešenja bi bio da, primera radi, državno preduzeće „Transnafta” ili neka druga preuzmu ulogu uvoznika i da sirovinu predaju na uslužnu preradu i distribuciju NIS-a. Da se zaključi sporazum o uvozu sirove nafte iz Mađarske sa naftnih polja oko Segedina (ovim bi se pokrilo oko 50 odsto srpskih potreba) ukoliko je moguće organizovati logistiku, ili da se ubrza gradnja naftovoda do Mađarske, zakupi naftovod od Soluna do Skoplja (i kapaciteti u rafineriji OKTA kod Skoplja koja ne radi) i koji bi se pretvorio u produktovod, čime bi se značajno olakšala logistika – objašnjava naš sagovornik.

Moglo bi, napominje, da se zakupi ili kupi 30-40 barži kojima bi se nafta i derivati Dunavom opremali do Srbije, a kao rešenje dolazi u obzir kupovina ili zakup luke Bar i dovoljnih količina lokomotiva i cisterni kako bi se organizovalo snabdevanje iz Bara. Sve bi bilo lakše da Srbija ima pristup moru.

– Uvek kao alternativa ostaje da NIS ne bude u većinskom ruskom vlasništvu jer se u tom slučaju prema njemu ne bi primenjivale sankcije, što bi značilo da se otkupi oko sedam odsto akcija kako bi udeo ruskih kompanija pao na 49 ili oko 14-15 odsto kako bi srpska strana postala većinski partner. Prva varijanta bi, prema današnjoj vrednosti akcija NIS-a na berzi, koštala oko pola milijarde evra, a druga oko milijardu evra. Vrlo je verovatno da bi Srbija našla sredstva za takav poduhvat, odnosno da bi se našli oni koji bi pozajmili novac za takvu transakciju ili bi u njoj direktno učestvovali. U ovom slučaju bi trebalo voditi računa o budućem menadžmentu kompanije, da se ne ponove vremena kada je kompanija, kao i druga preduzeća u državnom vlasništvu, bila dovedena na rub propasti – apeluje Stanojević.

Iskustva drugih ruskih kompanija

Da bi se bolje razumelo šta se, eventualno, može dogoditi, interesantno je šta se dogodilo sa vlasništvom drugih ruskih naftnih kompanija u Evropi. „Lukoil” je do rata u Ukrajini imao rafinerije u Burgasu, ISAB rafineriju na Siciliji, koja je jedna od najvećih evropskih, Petrotel u Rumuniji, sve tri u većinskom vlasništvu i Vilšingen u Holandiji sa udelom vlasništva od 45 odsto. Italija je stavila rafineriju na Siciliji pod državnu kontrolu, a potom je „Lukoil”, istu, prodao. Rafinerija u Burgasu (koja snabdeva oko 50 odsto tržišta zemlje) je pod udarom sankcija na rusku naftu i protiv nje su pokrenuti postupci zbog „monopolističkog” ponašanja. Bugarska je usvojila zakon po kome može preuzeti upravu nad rafinerijom u slučaju rizika po nacionalnu bezbednost.

„Gaspromnjeft” pored NIS-a ima još jednu rafineriju za maziva u Bariju, Italija. Mreže benzinskih pumpi i skladišta u posedu ruskih kompanija kojih ima u mnogo evropskih zemalja nisu do sada bile direktni predmet sankcija. Postoji samo informacija da je „Tatnjeft” svoja skladišta i pumpe u Evropi prodao i da se NIS sprema za prodaju svojih pumpi i skladišta u Bugarskoj i Rumuniji.