Baština je moderan pojam

Kad je katedrala Notr Dam stradala u požaru, odmah su me zvali novinari, jer su već znali da sam upravljala restauracijom Palate pravde u Bretanji, u Renu, zdanja iz 17. veka, koje je takođe bilo nastradalo u požaru. Prvo pitanje koje su mi postavili bilo je koliko će ta obnova da košta i ja sam rekla stotine miliona. Ispostavilo se da nisam pogrešila, kaže u razgovoru za „Politiku” Marivon de Sen Pilžan, jedna od retkih među stručnjacima iz oblasti nasleđa koja je imala prilike da neposredno posle požara javno iskaže svoje mišljenje.  

– Jedini koji je imao pravo da govori o katedrati Notr Dam posle požara bio je predsednik republike, nijedan drugi funkcioner, a pošto sam ja bila u državnom savetu i radila na zakonu o restauraciji, bila sam na neki način kompetentna da analiziram celu tu operaciju obnove, mada nisam bila zvanično u nekom telu. Samo sam istakla svoje mišljenje – dodaje  naša sagovornica koja je ovih dana gostovala u Srbiji, gde je održala dva predavanja, u Beogradu i Novom Sadu.

Autorka dve knjige o čuvenoj pariskoj katedrali katedrali (u slobodnom prevodu „Slava katedrale Notr Dam: vera i moć” i „Katedrala Notr Dam u očima slikara”),  predsednica počasne sekcije Državnog saveta Francuske, nekadašnja direktorka Sektora za zaštitu kulturnog nasleđa u Ministarstvu kulture Francuske (1993–1997) i profesorka muzikologije na Univerzitetu Pariz IV, na predavanjima je govorila o pariskoj katedrali kao temelju francuske politike očuvanja kulturne baštine, ali i o značajnim delima koja su stvorili umetnici inspirisani ovom veličanstvenom katedralom. 

Na predavanju u Beogradu rekli ste da je rekonstrukcija katedrale Notr Dam u 19. veku omogućila Francuskoj da sačini svoju doktrinu o zaštiti i obnovi spomenika kulture i da je tu temelj francuske politike očuvanja nasleđa?

Da, tu restauraciju je radio arhitekta Viole le Dik i tada, u 19. veku,  stvorena je i služba za zaštitu istorijskih spomenika, i sačinjena je lista onih koje treba zaštititi. To je podrazumevalo obuku arhitekata koji će raditi na restauraciji, kao i stvaranje administracije s jednom superiornom nadzornom komisijom sačinjenom od stručnjaka – istoričara, arhitekata, teologa... I ta komisija postoji i danas. Na francusku inicijativu stvorena je povelja koja je podrazumevala sačinjavanje liste istorijskih građevina i kulturnih vrednosti koje treba zaštititi, a nazivamo je Merimeovom listom. Naime, Prosper Merime je prvi, 1840. godine, napravio listu spomenika koje treba zaštititi.

U ovoj sadašnjoj restauraciji, posle požara, insistiralo se na potpunoj autentičnosti. Međutim, pošto obnova još nije završena, buru u francuskoj javnosti izazvala je informacija da će vitraži biti zamenjeni nečim modernim, što bi katedrali dalo pečat ovog vremena. Potpisuje se i peticija protiv ove odluke?

Ima 240.000 potpisa i ja sam takođe dala svoj glas protiv zamene vitraža. Čak sam i na televiziji javno rekla da sam protiv toga. Vitraži koje je postavio Viole le Dik prilikom restauracije u 19. veku vredan su doprinos tadašnje obnove. To su umetnička dela koja su zamenila prozore od običnog stakla što su bili postavljeni u 18. veku na inicijativu sveštenika pošto je unutrašnjost katedrale bila suviše mračna. U 19. veku, umesto običnog stakla Viole le Dik je postavio vitraže, a važno je istaći da ti vitraži nisu bili oštećeni u požaru 2019. godine, tako da je dovoljno bilo samo ih očistiti i oprati. Ukoliko bi danas bili uklonjeni, to bi bilo u suprotnosti sa Venecijanskom poveljom. To bi bio grub prekršaj, što bi se reklo: „Pomerite se da bih ja zauzeo vaše mesto.”

Pošto su u Francuskoj pravila o zaštiti spomenika kulture čvrsto definisana, to se verovatno neće desiti?

Kada pričamo o intelektualnim i umetničkim pravima, u Francuskoj postoji moralno pravo na delo, i to stečeno pravo ostaje i posle smrti. Stoga bi uklanjanje vitraža bio i napad na moralno pravo Viole le Dika. Makron bi verovatno želeo da ugodi savremenoj umetnosti i da ostavi pečat vremena kada je on bio na čelu države, ali ukoliko bi se to uradilo, moglo bi da bude osporeno i da se vodi proces pred sudom. Osoba koja je kompetentna za to jeste ministar kulture koji mora da konsultuje komisiju za zaštitu baštine, a ta komisija je već rekla „ne” zameni vitraža, jer bi to bilo u suprotnosti sa Venecijanskom poveljom, koju je Francuska potpisala.

Neki umetnici, međutim, kažu ako je Viole le Dik mogao da menja tokom rekonstrukcije u 19. veku, zašto to ne bi moglo i sada da bi se dao pečat vremena?

Viole le Dik nije uklonio umetničko delo. On je sklonio obične prozore od stakla i umesto njih stavio vitraže koji su umetničko delo. Dakle, razlika je ogromna. Osim toga, katedrala je krajem 18. veka zatečena u lošem stanju, uopšte nije bila održavana, tako da je sve bilo zapušteno, o tome govori i Viktor Igo u  romanu „Zvonar Bogorodičine crkve”. Godine 1842. katedrala je čak počela da se urušava sa zadnje strane i prvi hitni radovi koje je preduzeo Viole le Dik bili su da zaustavi to rušenje. Dakle, tada je sve bilo mnogo dotrajalo i trebalo je dosta toga uraditi. A u današnje vreme trebalo je samo vratiti ono što je uništeno u požaru.

Jedna od vaših knjiga posvećena je umetničkim delima čija je inspiracija bila katedrala Notr Dam.  Koji slikari su ostavili najupečatljivija dela sa ovim motivom?

Bilo ih je mnogo, počev od minijaturista iz 15. veka pa do današnjih dana. U početku su to bile religiozne minijature, a kasnije su nastali i radovi koja izlaze iz religioznih okvira i prikazuju Notr Dam kao umetničko delo arhitekture. U knjizi su našli mesto i francuski slikari, ali i neki američki, italijanski... Pomenula bih Franka Majersa Bogsa slikara s kraja 19 veka, a tu je i Viole le Dik koji nije bio samo arhitekta već i slikar, zatim Delakroa, Šagal... Tu je i poznata slika Žak-Luija Davida koja prikazuje krunisanje cara Napoleona Prvog i carice Žozefine, u Notr Damu, 1804. godine.

Tvrdite da treba izaći iz ideje da je nasleđe nešto što se odnosi na prošlost i kažete da je baština zapravo moderan pojam?

Administracija u vezi sa baštinom počinje u doba romantizma. Dakle, ona je u vezi sa revolucionarnim periodom i sa modernim idejama. Ljudi iz oblasti baštine koriste nauku. Arheologija je takođe moderna pojava. Primenjene umetnosti kao što je fotografija služe da bi se dokumentovali svi periodi, i oni pre restauracije i oni tokom obnove, kao i posle. Ako pogledamo sve restauracije uništenih ili oštećenih spomenika posle Prvog svetskog rata, sve su urađene pomoću savremene tehnike. Takođe i ova rekonstrukcija katedrale Notr Dam koristila je sva naučna dostignuća, materijali su prilagođeni klimatskim promenama, radilo je devet ekipa naučnika iz najrazličitijih grana nauke... Dakle, baština je savremen pojam budući da zahteva promišljanja o njenom dugoročnom očuvanju, uz puno uvažavanje održivog razvoja.