Ko je kriv?

Spektakularni teroristički napad u Bombaju za momenat je, svojim publicitetom, zasenio glavni događaj sezone i priču broj jedan ove godine, a po svoj prilici i iduće: finansijsku, a sve više i ekonomsku krizu.

Dok se terorizam u Bombaju neizbežno poredi sa dosad, na sreću, neprevaziđenim poduhvatom Al Kaide iz 2001, finansijski cunami se meri sa sličnom krizom koju malo ko živ pamti „velikom depresijom” s kraja dvadesetih i početkom tridesetih. Naravno, kao i kod sličnih analogija, sličnosti su površinske, a razlike dubinske.

Bombajski prepad je jednokratni događaj koji će relativno brzo postati istorija; vrtlog koji se podigao s Volstrita, koji takođe ima istorijske dimenzije, biće s nama svakako mnogo duže nego što bismo želeli.

U oba slučaja događaj je neprijatan i nepoželjan. Posle svake terorističke diverzije postavlja se pitanje: zar se nije mogla sprečiti, obaveštajnim radom, povećanim merama bezbednosti? Kod ekonomske nepogode češće je međutim pitanje ko je kriv, i zar se nije moglo unapred znati da će izaći baš na ovo?

U finansijskoj krizi svake nedelje imamo po neku novu epizodu u kojoj su u glavnoj ulozi neke veličine za koje se verovalo da su nerazrušivi monoliti: ove nedelje to je bila Siti grupacija, a iduće neka se pripremi...

Svaka nova epizoda pri tom je iznenađenje. Otkud to? Gde su dalekovidi lideri, gde je njihovo razumevanje situacije, zar nisu tamo gde su baš zato što su u stanju da vide dalje od onoga što je svima očigledno?

Problem je, znači, u vođama, u eliti. Poznati kolumnista „Njujork tajmsa” Tomas Fridman izneo je ove nedelje ocenu da se američka elita ponaša neodgovorno, čak „skandalozno neodgovorno”: ponaša se kao da je sve u redu, uprkos tome što je zemlja na najvažnijoj ekonomskoj prekretnici u životu ove generacije.

U najnovijem tekstu Fridman citira i jednog neimenovanog bankara koji kaže da su Amerikanci konačno pronašli oružje za masovno uništenje, ono zbog kojeg je predsednik Buš započeo rat u Iraku, koji ne zna kako da završi. To oružje je, veli pomenuti bankar, „bilo zakopano u našem dvorištu – to su trule hipoteke i derivati proistekli iz njih”.

Ta finansijska bomba je eksplodirala i sada se raščišćava teren, u atmosferi globalnih zebnji i neizvesnosti. To je kod Amerikanaca možda za nijansu opipljivije nego kod drugih, na tako nešto bar ukazuju brojke. Izračunato je naime da je od septembra prošle godine njihovo lično bogatstvo smanjeno za devet biliona (hiljada milijardi) dolara.

Cifra je toliko fantastična da iz ovdašnje perspektive izgleda sasvim nadrealno: to je otprilike svota kojom se meri sve što se za godinu dana proizvede i usluži u Srbiji, njen bruto nacionalni proizvod – pomnožen sa 300!

To je, istina, uglavnom „papirno bogatstvo”, akcije i drugi berzanski „instrumenti”, što je i inače kvarljiva roba. Ali berze, čiji je sinonim Volstrit, baš i imaju ulogu da tu robu održavaju u koliko god je to moguće dobrom stanju, da raspodeljuju kapital tako što „mudrošću gomile” određuju ko treba da ga dobije a ko ne.

Berza je, sem toga, i psihološki barometar: kad njen indeks, prosek cena akcija korporacija sa najvećom „težinom”, padne ispod 50 odsto, to je onda sasvim pouzdan znak da se nešto u sistemu suštinski poremetilo. Ta psihološka granica nije dostizana u posleratnim krizama: indeks se urušio za 48 odsto tokom naftne krize 1973-74, i 49 odsto posle udara Al Kaide na Ameriku, 2001. Sudeći po tome, ovo što se događa danas predstavlja poremećaj koji je mnogo razorniji.

Oni koji su verovali da ovako nešto nije zamislivo, dobili su konačni dokaz da je zaista sve nemoguće – dok ne postane moguće. Zbog toga se ponovo nameće pitanje sa početka – ko je kriv?

„Zar je važno ko je kriv, kad se sve to desi”, refren je popularnog šlagera sa ovih prostora. U ovom slučaju jeste važno. Rešenje ove zagonetke ponudio je jedan bivši berzanski insajder u podužem eseju koji je objavljen u respektabilnom magazinu „Portfolio” namenjenom upravo berzanskom esnafu.

„Veliko društvo izuzetno dobro plaćenih ljudi unutar firmi (bankarskih i berzanskih – prim.) pokazalo je ustvari da ne vredi ništa”.

Nedvosmisleno. Možemo li onda da se nadamo da će oni koji su stvorili ove probleme umeti i da ih reše. Dok političari sa svih meridijana objavljuju svoje interventne programe za finansijsku i ekonomsku stabilizaciju, valja se podsetiti stare mudrosti da je najveća greška koju mogu da načine lideri – u ekonomiji ili politici, svejedno – da misle da su problemi manji nego što jesu. I da tako i postupaju.