Humane skulpture

Stvaralački početak Dušana Petrovića (1962) vezuje se za drugu polovinu osamdesetih godina prošlog veka kada je posle klasičnog obrazovanja na Akademiji likovnih umetnosti sa grupom mladih kolega nastavio da istražuje novi kvalitet savremene skulptorske forme u Likovnoj radionici Studentskog kulturnog centra u Beogradu. U tom podsticajnom ambijentu razvili su se u slobodne stvaralačke ličnosti, postajući protagonisti „nove beogradske skulpture”. Izvesne analogije sa „novom britanskom skulpturom” koincidiraju sa problemskim kontekstom vremena.

U toj atmosferi izraženih individualnosti, istaknuto mesto pripada Dušanu Petroviću. U vremenskom luku od gotovo četiri decenije on je stekao profesionalnu afirmaciju i ugled autentične stvaralačke pojave, izlagao je samostalno i na relevantnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a danas je profesor (vajarstva) na fakultetu. Nastavljajući kontinuirano da stvara, ali malo povučen iz žiže javnosti, on je svoje dozirano prisustvo na sceni potvrđivao pronađenim ritmom samostalnih izložbi. Pritom je kreativni diskurs svake njegove nove postavke posvećen određenom fenomenu forme i materijala.

O Petrovićevoj vanrednoj stvaralačkoj posvećenosti, gotovo pasiji, svedoči i ova nova, jesenja izložba „Svet u zelenom” otvorena u beogradskoj galeriji B2. Do sada je radio u različitim materijalima (drvo, kamen, bronza, staklo), ali moglo bi reći da izvornosti njegovog dela pa i stvaralačkom senzibilitetu najviše odgovara drvo.

Izvorna skulptorska manuelnost, izvođačka i tehnička perfekcija, poštovanje osobina materijala i njegovih ekspresivnih kvaliteta, kao i dobro pronađen odnos ruka-mašina, superlativi su koji prate ovog vajara, a jasno su istaknuti i na ovoj postavci. „Svet u zelenom” je kompleksni Petrovićev rad, svojevrsna posveta drvetu, dijalog drveta i čoveka kao bića prirode, o čemu je u tekstu kataloga elaborirala Biljana Tomić, duhovni roditelj generaciji mladih koji su stvarali u Likovnoj radionici SKC-a.

Ovu pažljivo koncipiranu postavku čini pet masivnih čaša visokih preko metar za čije je stvaranje autor koristio različite vrste plemenitog drveta – sekvoju, gledić, palmu, kedar, brest, a šesta duboka, ispletena čaša raznim trakastim drvenim elementima izdvaja se svojom prividnom lakoćom i transparentnošću.

Pomenimo, spontano nastao crtež tušem „Čaša” iz 1988. bio je kreativni okidač za ovaj projekat. Izrađene od punog drveta ove humane skulpture dominiraju galerijom svojim dimenzijama i punom zatvorenom formom, masom i kvalitetom materijala. Bliski idealima pop-artističke estetike, ovi objekti su dizajnirani kao staklene čaše (stolovače) iz domaćinstva. Skulpture su bez naziva ali uz dodatak Sekvoja i beli oniks, Brest i pakistanski oniks, Palma i peščar... autor ističe još jedan kreativni element plemenitih mermera i kamena, nevelikim postoljima za ove džinovske čaše.

Dušan Petrović govori o vrstama drveta, o kvalitetu, boji i formi i posebno ukazuje na istorijsko poreklo, na godine starosti, na tragove vremena i njihova značenja u teoriji i literaturi. Ali, integralni deo ovog projekta posvećen sagi o drvetu, ključ koncepta, istaknut je u svakom radu. Prostornu instalaciju Čaša, prate zidni panoi profesora Mihaila Grbića sa Šumarskog fakulteta. Sinergija je stvorena fotografijama i stručnim tekstom o istoriji, mitologiji, poreklu, sa esejima o metamorfozi svakog drveta koje je vajar oblikovao u čašu. Očito, živa interakcija naučnika i umetnika i njihovi senzualno-vizuelni fluidi pažljivo su strukturisali poetsku dimenziju ovih radova, njihovu lucidnost i vizuelnu enigmatičnost.