Pa­zi­te gde se­da­te u autobusima GSP-a

Ne­dav­no sam do­ži­ve­la ne­pri­jat­nost u vo­zi­lu GSP-a. Na­i­me, ušla sam s pri­ja­te­lji­com u auto­bus na Ze­le­nom ven­cu. Ob­ra­do­vah se što smo pro­na­šle dva me­sta pa će­mo mo­ći da se­di­mo jed­na po­red dru­ge. Ali sre­ća je krat­ko po­tra­ja­la. Tek što se spu­stih na se­di­šte, sko­čih s nje­ga shva­tiv­ši da je – mo­kro. Osta­tak pu­to­va­nja pro­ve­la sam sto­je­ći, mo­krih pan­ta­lo­na. Sreć­na okol­nost je što sam po­šla ku­ći pa sam mo­gla da se pre­svu­čem. Kad sam se po­ža­li­la po­zna­ni­ku is­pri­čao mi je da je i on ne­dav­no do­ži­veo isto, sa­mo što se on upu­tio na po­sao pa je bio pri­nu­đen da se sna­đe ka­ko bi se osu­šio. A po­mi­nju­ći svo­je is­ku­stvo, ču­la sam još po­ne­ko slič­no.

Ra­ni­je, dok se­di­šta u grad­skom pre­vo­zu ni­su bi­la ta­pa­ci­ra­na, bi­lo je la­ko pri­me­ti­ti kad su mo­kra (obič­no kad ih ki­ša po­kva­si kroz otvo­ren pro­zor ili kad ne­ko od ne­sa­ve­snih put­ni­ka kraj se­be spu­sti mo­kar ki­šo­bran), ali sa­da je to ne­mo­gu­će vi­de­ti. Mo­že sa­mo da se ose­ti, a ta­da je obič­no ka­sno.

Osta­je mi je­di­no da upo­zo­rim put­ni­ke da pri­pa­ze gde se­da­ju, ali i da ape­lu­jem da ne sta­vlja­ju na se­di­šte do se­be mo­kre ki­šo­bra­ne i da za­tva­ra­ju pro­zo­re kad pa­da ki­ša. Da­ni su sve hlad­ni­ji, za­mi­sli­te da do­ži­vi­te isto što i ja, a da ne­ma­te mo­guć­nost da se pre­svu­če­te to­kom ce­log da­na.

A nad­le­žni­ma po­sta­vljam pi­ta­nje: Iako su ta­pa­ci­ra­na se­di­šta udob­ni­ja, da li su za­i­sta neo­p­hod­na i prak­tič­na u vo­zi­li­ma grad­skog pre­vo­za?

Mi­li­ca Ilić,

Be­o­grad