Verenički prsten bruklinske Pepeljuge

Ovogodišnji kanski pobednik – film „Anora” scenariste, reditelja i producenta Šona Bejkera, otvorio je beogradski festival „Slobodna zona”, uselio se u naše bioskope i u međuvremenu osvojio čak pet nominacija za „Zlatne globuse”.

Komičan, sa puno seksa, droge i repa, humora i ljubavi, ovo je još jedna autorova priča o gorkoj sudbini seksualnih radnica koje često pokušavaju da sačuvaju ljudsko dostojanstvo u ponižavajućim okolnostima. Umetnik i tvorac nezavisnih američkih filmova („Projekat Florida”, „Crvena raketa”, „Starleta”, „Snežna ptica”, „Princ Brodveja”...) u kojima iskazuje humanost i empatiju prema američkim marginalnim manjinama, za svoje junake najčešće bira makroe, trans prostitutke, porno zvezde. U slučaju ovog novog filma Bejker u centru filma ima snažan ženski lik mlade striptizete iz Bruklina koja nakratko postaje supruga sina ruskog oligarha. Slatkog, mladog brbljavog Vanju, koji oličava život razmaženog i poročnog oligarhijskog čeda poslatog u Njujork da studira, izvrsno igra ruski glumac Mark Ajdelštajn. Devojku smelog temperamenta Anoru, koja više voli da je zovu Ani, jer joj smeta uzbekistansko poreklo, igra Majki Medison (Mikaela Majki Medison Rosberg), glumica koja je igrala i kod Tarantina („Bilo jednom u Holivudu”), ali ju je upravo uloga  Anore u Bejkerovom filmu načinila „instant superzvezdom”.

Majki je sada u medijskom fokusu obasuta komplimentima za ulogu divlje, neverovatno osetljive, slobodoumne, hrabre i duboko dirljive mlade žene, moderne „Pepeljuge” sa pravim i čistim bruklinskim akcentom. Energija, talenat i profesionalizam koje, zajedno sa Ajdelštajnom i još jednim izvanrednim ruskim glumcem Jurom Borisovim („Kupe broj 6”, „Kapetan Volkonogov je pobegao”...), Majki Medison kao Anora širi oko sebe  – a  sve to prema Bejkerovoj zamisli –  privuklo je i kanski žiri i filmske kritičare i one koji odlučuju o nominacijama za nagrade  „Zlatni globus” i „Oskar”.

Jednostavno, reditelj zna kako da natera ljude da zavole čak i ono što im se u likovima marginalaca, seksualnih radnica, polukriminalaca i ruskih oligarha ne sviđa. On svoje junake tretira kroz komičnost na ivici farse, ali isto tako i sa razumevanjem. On dovitljivo daje podsticaj glavnoj junakinji Anori da se sa gotovo sumanutom snagom bori sa gostima seks kluba, a postavši potom i zakonita Vanjina supruga i vlasnica nestvarno skupog vereničkog dijamantskog prstena, hrabro i drsko se hvata u koštac i sa oligarhovim plaćenicima (Jermeni sa Koni Ajlanada, među kojima je i lokalni sveštenik) koji je teraju na razvod i povraćaj svega što je u tom kratkom braku, sklopljenom u pijanoj lasvegaskoj noći, stekla. I taj kratki Anorin san o lepom princu i boljem životu, bogatstvu, mužu i porodici raspršio se u toku jedne jedine noći...

Film „Anora” nije od onih koji će večno kao značajan ostati zabeležen u istoriji filmske umetnosti, ali će se pamtiti po tome što je načinio besmislenim još važeći bojkot ruske kulture u Evropi svojim prikazivanjem na Kanskom festivalu i osvajanjem „Zlatne palme”. Rusi su stigli iz neočekivanog pravca. Iz Amerike. Šon Bejker ih je doveo sa sobom sa sve njihovim običajima, kulturološkim pogledima i skupocenim vilama na Menhetnu. Jeste da je psihologija ruskih junaka u njegovom filmu pomalo stereotipna, ali ono što su gostujući ruski i jermenski umetnici-glumci podarili vredno je i hvale i divljenja. Jura Borisov, Mark Ajdelštajn, Aleksej Serebrjakov, Karen Karagulijan i Vače Tovmasjan igraju te svoje „sumnjive” likove bez idealizacije i sa dubljim razumevanjem prirode „dna” nego što je to Šon Bejker mogao da zamisli...

Film „Anora” pršti od energije, dinamike i okreta. Neprekidno je smešan i tužan, paničan i dirljiv. Zabavan. Osvaja bioskopskog gledaoca. Uz to, on je i jedna od najprincipijelnijih i društveno osvešćenijih kreacija uvek humanog i toplog Šona Bejkera.