Da mogu da se probudim u Lici

Tačno znam kako bih želela da se probudim. Probudila bih se kad je već svanuo dan i kad je već počeo nekakav ljudski metež u daljini. Htela bih da uvek prvi zvuk koji čujem budu ljudi u daljini.

Za idealno buđenje važno je probuditi se kada svet nije na prekretnici, ili u osnivanju. Ljudi koji rade nešto što su oduvek radili, od kada postoje, u pećini ili Božijem rebru. Kako god ko voli.

Trebalo bi da bude sunčano, u blizini mora ili reke, jer najlepše zvukove stvaraju ljudi u daljini kada im je voda blizu. Najlepše je probuditi se blizu mora.

Volela bih da u tom jutru ima gugutanja golubova ili cvrkut vrapčića. Nikakve druge ptice ne bih želela da čujem, nikakvog petla, galebove, pse ili mačku. Samo gugutanje, samo nežni tonovi, kada bih birala koji zvuk je u pozadini buđenja.

Volela bih da onda čujem crkvena zvona i njihov saborni zov, da se  probudim u gradu koji mogu da prepešačim i u kome stariji ljudi igraju igre. Najbolje da igraju šah ili nešto drugo, ali je važno da igraju i da ih svi gledaju. Volela bih da to jutro bude onako kako je oduvek i bilo u mojim gradovima, da muškarci igraju šah, a da žene idu na pijacu.

Da na pijaci muškarci prodaju a da žene pipkaju voće i povrće i probaju trešnje, te zatim ispljunu košticu u ruku ili papirnatu maramicu. Volela bih u tom poretku stvari sve babe, ne samo moje, drže familiju, zajednički ručak, literaturu i državu pod kontrolom.

A da se dede prevrću u svojoj melanholiji, nostalgiji, pričama, šahu, da se ljute na novine i da u sebi žalosno shvate kako su uvek bili loši prema svojim sinovima.

Volela bih da se probudim početkom sunčanog dana, sa osećajem da su mi sve babe i dede na broju, da ih u svojoj svesti raspoređujem kao što selektor raspoređuje svoj prvi tim, i da znam ko mi gde igra šah, pije pivo, i prži nešto na masti, u sred letnjeg dana.

Prilikom idealnog buđenja, išla bih u dan tako da i ne znam kada je tačno prošla noć. Bitno je da se probudim kada je sunce već uveliko izašlo. Volela bih da se budim u privatnom smeštaju, na moru. Imala bih isti osećaj bez obzira na to da li sam dete, stisnuta između mame i tate na iznajmljenom bračnom krevetu, ili sam mama i grlim svoje dete.

Manje je bitno da li starije ili mlađe dete spava na razvučenoj sofi, više je bitno saznanje da opstajemo izvan naših uobičajenih kulisa, izvan našeg stana.

Da smo isti ljudi u društvenom, iznajmljenom, kupljenom, ili pozajmljenom stanu. Možda nije ni to bitno, možda je kod buđenja jedino važno znati da vas čeka sladoled i ništa drugo.

Pokušavam da se probudim tako nekako dugo vremena. Ali buđenje nije veština, nego milost, možda Božja, ili podsvesti, hormona, demona, mitova i legendi, dnevne politike, globalne politike, kako god ko hoće.

Kad bih mogla da savetujem bilo koga kako da se ne budi, rekla bih prvo - ne budite se uplašeni. Nemojte da se budite sa pitanjima šta vam je trebalo u životu da sanjate poplave, ubistva i proganjanje kada ste mogli da sanjate seks sa nekim koga jedva poznajete.

Nemojte da se budite sa osećajem da treba da potrčite za autobusom. Ne budite se oznojeni, sa osećajem da vam sve nedostaje od kralja ubijenog u Marseju, do idealnih prototipova baba i deda, koji su otplovili sa jugoslovenskim jadranskim ostrvima u neko drugo carstvo, u nekom drugom vremenu.

Ne budite se sa osećajem da biste hteli nekakvo srpsko jadransko more. Ne budite se sa osećajem da vas u Hrvatskoj više nema i da vas nikada neće biti. Da Liku više nema ko da voli onako kako su je voleli Ličani koji su sada u Australiji ili Vojvodini.

Ako imate izbor, izaberite da vam bude smešno to što se neki ljudi vezuju za kamen i da medveda javno zovu protivnikom, a tajno prijateljem. Prisilite se da se ne budite sa pitanjima kako je Lici sada ako je vole samo ekolozi iz grada, ili iz Švedske, na neki ekološki način, bez proklinjanja sušnih godina i bez strasti.

Nemojte da se budite razočarani, praveći grimase od svog lica zbog nekog beznačajnog trenutka u kome ste ispali glupi. Budite se u miru znanja da ste uvek glupi u svetu u kome su svi glupi. I nema veze što vodite beznačajne razgovore otkada ste ozbiljan čovek.

Razmišljajte o danu u koji ulazite kao o slici u stilu starih majstora, razmišljajte o svetlu i senkama i prizoru koji bi na slici bio, pa i ako sve treba da bude apstraktno, prepustite se igri svetala i senki.

Pri buđenju je važno da vam ne kuca srce suviše jako, jer od toga nemate ništa, osim da ga stalno merite i čačkate. Merite samo ako verujete u merne jedinice čak i kada znate da tako nešto ne postoji, bar ne za srce koje jako kuca kada vas obuzme bez pitanja vaša svest. Mislite ponekad o tome kako tačno želite da se probudite, i mislite o tome šta biste hteli, i šta biste morali da probudite.

A.T.