Iz Fataha na čelo Saveza komunista BiH
Verovali ili ne, poslednji prvi čovek komunističke vlasti u BiH Nijaz Duraković boravio je kao student na vojnoj obuci u kampu palestinskog Fataha u Siriji. Ovaj podatak, koji otkriva Senad Avdić, glodur „Slobodne Bosne” (20. novembar), u tekstu „Neispričana priča”, mlađim generacijama možda i ne izgleda toliko bizaran, ali starijim, u koje spada i Avdić, poznato je kroz kakve su rigorozne bezbednosne kontrole moralno-političke podobnosti rutinski prolazili i niži kadrovi režima. Autor, međutim, nigde ne postavlja pitanje kako je bilo moguće da čovek sa takvom biografijom postane predsednik CKSK BiH.
Avdić počinje gotovo dramski: „’Kada sam ja kao dobrovoljac išao u Palestinu…’ Ovako je pre šest godina, gostujući na TV Fejs Rusmir Mahmutćehajić započeo rečenicu, koju nije završio.” „Nijaz Duraković je, za razliku od svog saputnika i prijatelja Rusmira znao u kafani da otkrije poneki detalj iz svog boravka u kampu Fataha, vojnog krila PLO: ’Obuka se vršila u kampu u Jordanu, bila je intenzivna, stroga, spartanska i trajala 10 nedelja.’”
Avdićeva „priča” jeste „neispričana”, ali jeste prepričavana u Sarajevu među bolje obaveštenim i izvan užeg kruga nadležnih, ali je „uži krug” disciplinovano prikrivao priču, pa je ostala u strogoj konspiraciji. Za „širi krug” priča je bila samo pretpostavka, nagađanje, sumnja da u njoj ima i istine. Zvučala je neverovatno jer je u to vreme ideološko-političke strogoće u Bosni, i pri regrutaciji za služenje redovnog vojnog roka u JNA za ŠRO višestruko proveravano čak i to da li su i stričevi i ujaci boravili u inostranstvu. A bilo je i rizično jer se Nijaz već bio popeo u hijerarhiji kompartijske vlasti BiH i bio integrisan u nomenklaturu nedodirljivih. Ali, evo, profesionalno dobro obavešteni novinar ovim tekstom je potvrdio.
Međutim, novinar Avdić je „neispričanu priču” smestio u relativizujući lokalni i globalni kontekst, pa i kontekst prijateljstva koji je jedna pustolovina politički udaljila. Mustafa Golubić, njegov život i legenda o njemu (revolucionar, ilegalac, operativac Kominterne i avanturista sl), rodom iz Stoca u Hercegovini, bio je inspiracija više generacija stolačkih mladića i sarajevskih studenata Rusmira i Nijaza. Takođe, to je bilo vreme Titove nesvrstane politike kada je SFRJ uspostavila prisne odnose sa mnogim arapskim, što znači muslimanskim zemljama, uključivši i Palestinu i zvanično stala na njihovu stranu u čestim neravnopravnim sukobima sa Izraelom.
Elem, ako uzmemo u obzir fascinaciju Mujkom Golubićem u kombinaciji sa vernošću Titovoj nesvrstanosti, ispada gotovo normalno da su dvojica Stočana krenula u, Amerikanci bi rekli, „teroristički kamp za obuku” u Palestinu, odnosno Siriju.
Rusmirova dalja karijera po povratku iz Sirije nastavila se očekivano islamskom stazom: saradnja sa ljudima bliskim IVZ-u, pisanje za „Preporod” i slušanje predavanja Huseina Đoze, prijateljstvo i saradnja sa A. Izebegovićem i, najzad, visoka pozicija u prvoj pluralističkoj vladi –potpredsednik i ministar za namensku industriju. A u međuvremenu nadzor SDB, česti informativni razgovori, oduzimanje pasoša, „dok je njegov prijatelj Duraković prošao mnogo bolje”, piše Avdić. I, zaista „bolje” toliko da je postao broj jedan u jednopartijskoj vlasti u BiH. Zašto i kako toliko bolje, uprkos istoj političkoj fleki, kao i podatku da je i on sarađivao u glasilu IVZ „Preporod” i pohađao Đozine hutbe petkom u podne u Begovoj džamiji? Avdić to pitanje ne otvara, nego samo konstatuje da se polako uspinjao po kompartijskoj vertikali od opštinskog, Gradskog i Centralnog komiteta, do najviše etaže – predsednika CK SK BiH.
Ipak, postavlja se logično pitanje zašto drugi zavičajci Mujke Golubića nisu otišli u kamp za vojnu obuku Fataha. Naprotiv, nije ih bilo u više posleratnih generacija Stočana, među kojima je bilo više politički angažovanih intelektualaca, poput Esada Ćimića, Alije Isakovića, Šaćira Filandre. Jesu se svi oni bavili verskim i nacionalnim temama muslimana/Muslimana/Bošnjaka, ali u okviru BiH i bez oružja. No, ko zna, možda se jednog dana otkrije da je u okviru Al Kaide, Nusre, ISIL-a formirana Stolačka panislamska brigada.
Pitanje je, takođe, zašto su Nijaz i Rusmir tako revnosno krili ne samo tu epizodu iz biografije nego su prekinuli i međusobne kontakte, iako, kako naglašava Avdić, „nikad jedan o drugom nisu ništa ružno rekli”. Ako je tinejdžerska pustolovina inspirisana Mujkinom biografijom i, kako piše Avdić, više ličila na interbrigadiste u Španskom građanskom ratu protiv Frankovog fašizma nego na islamski terorizam, zašto se to onda krilo. Nijazu bi to bila referenca: „palestinski borac” kao nekad kod veterana komunističkog pokreta: „španski borac”. A valjalo bi i Rusmiru kod njegovih.
Najzad, kada su se 1972 zaputili na Bliski istok, Rusmir i Nijaz nisu bili tinejdžeri poneseni Mujkinim pustolovinama, nego studenti ETF i FPN i, kako podvlači autor Avdić, „inteligentni, obrazovani i ambiciozni” odrasli ljudi, koji su znali šta rade. Zatim, ko im je organizovao i finansirao odlazak i povratak na dalek put u vreme kad nije bilo loukost kompanija. Avdić nagađa da su to „mogli da budu krugovi oko IVZ i ’Preporoda’ ili iz bogate muslimanske emigracije”. Pri tom mu, zanimljivo, ne pade na pamet da je to mogao da bude i neko od domaćih režimskih promotora nesvrstanog zbližavanja sa muslimanskim zemljama. Ili, recimo, da su obe strane u koordinaciji podelile troškove.
Avdić tako spominje da je Nijaza za vreme služenja vojnog roka u Beogradu u kasarni posetio Džemal Bijedić, predsednik savezne vlade, kome je Tito dao prednost da bi kao Musliman, obezbedio što veće poverenje nesvrstanih prijatelja SFRJ. Za Avdića to je događaj koji pokazuje da je 70-ih godina prošlog veka Nijaz bio favorit vodećih BiH funkcionera.
Da li je Nijaz Duraković bio samo čovek kontinuiteta između socijalizma i islamizma, tranzicioni političar koji je izjavom da ga „guši miris tamjana” hteo da odbije Srbe i privuče Muslimane u reformisani SKBiH. Dok je Rusmir Mahmutćehajić, prvi čitalac i privatni recenzent Islamske deklaracije, i time mušterija za suđenje na Sarajevskom procesu, volšebno izmešten na Univerzitet u Osijeku da bi bio sačuvan kao alternativa politički nedoraslom Aliji. Kako god, Nijaz i Rusmir su na Prvom bošnjačkom saboru koji su organizovali Muslimani, bili ponovo na istom mestu. Nijaz je pisao knjigu „Prokletstvo muslimana”, a Rusmir razrađivao tezu Muhameda Filipovića o tome da je „Andrić naneo više štete Bosni nego sve okupatorske vojske zajedno”.
Ali pošto su Al Kaida i sve ostale frakcije islamskog terorizma bile američka kreacija, ispada da su obojica – jedan direktno, drugi indirektno, imali istu prekomorsku zadnju poštu. Sem samih vođa koji su dobijali poverljive instrukcije od zadnje pošte, ostali aktivisti oružanog džihada iz reda Al Kaide, Nusre, ISIL-a i drugih frakcija islamskog terorizma, verovali da ginu ubijajući nevernike u slavu alahovu (Alahu ekber), ili pak za Titovu nesvrstanu politiku, bili američki „korisni idioti”. Kada je Izetbegović na Bošnjačkom saboru ubeđivao okupljenu muslimansku elitu da prihvati dejtonski koncept teritorijalno-etničke podele BiH u pripremi, Nijaz je rekao: „Ako je sada podelimo, nikada je nećemo sastaviti”. Rusmir je pak drugom prilikom objasnio „transteritorijalnu dimenziju bošnjaštva”. Što mu dođe na isto.
Nijaz Duraković preminuo je 2011, dovu mu je u Carevoj džamiji čitao reis-ulema sa pet hodža, a Rusmir i posle pola veka ćuti o njihovoj zagonetnoj obuci u sirijskom kampu Fataha. „O tome, zapravo, ne postoji nigde materijalni trag, osim eventualno u dubokim arhivima tajnih službi, validan dokaz”, piše Avdić, pa zaključujemo da je po njemu možda sve izmišljeno. Nije pak izmišljen završni vapaj Avdićevog teksta za „vremenima kada se solidarnost sa ugroženom Palestinom iskazivala na konkretniji, požrtvovaniji i nesebičniji način nego danas”. Elem, Avdićeva pouka mladim Bosancima je da za primerom Nijaza i Rusmira krenu na uzavreli Bliski istok i da se posle ratne obuke vrate na čelo jedinstvene BiH na združenoj izbornoj listi SDA i SDP. Dakako, ne bez amina ambasade SAD.
*Profesor emeritus
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista