Nekoliko činjenica o četvrtom svetskom ratu

Milan Mijalkovski*

Rat je najekstremniji društveni sukob, u kojem najmanje dva subjekta (npr. dve države) organizovano primenjuju jedan primarni (npr. oružani) i neophodan broj sekundarnih (npr., špijunski, propagandni...) oblika moći na određenom prostoru i u određenom vremenu, težeći ostvarenju strategijskog cilja. Svetski rat je višedimenzionalni sukob između najmanje dve velike sile i njihovih saveznika, u kojem je primarni oružani ili neki neoružani oblik borbe, s ciljem preraspodele moći na globalnom nivou. Oružana borba bila je primarna u Prvom i Drugom svetskom ratu, a neoružani oblici (ideološki, špijunski, propagandni...) bili su primarni u trećem (hladnom) svetskom ratu.

Saznanja o prethodnim svetskim ratovima upozoravaju da je reč samo o njihovom prividnom obustavljanju. To pouzdano potvrđuje aktuelni četvrti svetski rat, koji je počeo odmah nakon okončanja trećeg (hladnog) svetskog rata (1991). Pobednik u hladnom ratu (NATO), neosnovano samouveren u svoju moć i vođen procenom o povoljnoj situaciji da uspostavi svetski poredak po svojim pravilima, usklađenom primenom „meke” i „tvrde” moći fokusirao se na osvajanje teritorije bivšeg protivnika (Varšavskog ugovora). Međutim, nepromišljeno i neoprezno, odlučio je da tadašnju socijalističku Jugoslaviju odabere kao poligon gde će proveriti svoje osvajačke planove i potom ih primeniti na drugim prostorima. U dosluhu s perjanicom islamističkih terorista (Al Kaidom), pokrenuo je nasilno razbijanje Jugoslavije. Uprkos snažnoj podršci separatistima u Jugoslaviji, svoj strategijski cilj je samo delimično ostvario. Zbog toga je svoju oholost i nestrpljivost 1999. godine pokazao oružanom agresijom na SR Jugoslaviju, kojom je svesno prekršio Povelju OUN i međunarodno pravo, nesumnjivo da zapreti „neposlušnim” državama šta ih čeka ukoliko se protive ispunjenju njegovih porobljivačkih zahteva.

Mnogi smatraju da je četvrti svetski rat počeo vojnom agresijom NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine. Istina je, pak, da je počeo dogovornom neoružanom agresijom NATO-a i transnacionalnih islamista na socijalističku Jugoslaviju (1990), koja je 1999. godine preoblikovana u oružanu agresiju. Nejasno je zašto su vođe NATO-a odlučili da se jednu deceniji zamajavaju Balkanom i time probudili i osvestili ruskog „medveda”. Verovatno zato što im je bila poznata „presudna” uloga Balkana na tok i okončanje prethodnih svetskih ratova. S tim u vezi, podsećamo na neke važne činjenice:

– Zabluda Austrougarske o brzom porazu i okupaciji Kraljevine Srbije pokazana je napadom na Srbiju 1914. godine. Pobeda srpske vojske nad austrougarskom te godine i 1918, kada je probijen Solunski front i poražena grupacija nemačke, austrougarske i bugarske vojske, direktno je uticala na kapitulaciju nemačke vojske na Zapadnom frontu i završetak Prvog svetskog rata.

– Napadom Nemačke na Poljsku 1939. godine počeo je Drugi svetski rat. Nemački pohod od jeseni 1939. do proleća 1941. godine rezultovao je okupacijom ogromnog dela Evrope i predviđeno je njegovo nastavljanje 10. maja te godine protiv Sovjetskog Saveza. Međutim, zbog Hitlerove odluke da najpre kazni „neposlušni” Beograd, početak napada na Istok pomeren je za 22. jun 1941. Mnogi tu činjenicu smatraju presudnom za neuspeh nemačke (zimske) ofanzivne na Moskvu krajem 1941. godine.

– Stabilna višenacionalna i nesvrstana Jugoslavija predstavljala je model koji je „nagrizao” blokovsku podeljenost sveta tokom hladnog rata. Angažovanost glavara NATO-a u razbijanju Jugoslavije primenom strategije „Zavadi, pa vladaj” probudila je odbrambenu svest i otpor potencijalnih žrtava (država), posebno Ruske Federacije, njegovom podmuklom prostornom širenju.

– Neoprezno širenje NATO-a „progutalo je” jednu balkansku državu, koju prati zla kob u 20. veku, a sastoji se u tome što njena pripadnost određenom vojnom savezu predskazuje njegov raspad. Ukoliko je prati i u ovom, 21. veku, može se pretpostaviti budućnost NATO-a.

– Među brojnim „obojenim revolucijama” kao izraženim oblikom natovskog pohoda u uspostavljanju svetskog poretka po svom ukusu, „Majdanska revolucija” u Ukrajini (2014) predstavlja prekretnu fazu četvrtog svetskog rata. Naime, građanski rat u Ukrajini (2014–2022), uz posrednu natovsku i rusku uključenost, u februaru 2022. godine eskalirao je u oružani sukob između Ukrajine i Rusije, s obeležjima svetskog rata, koji i danas traje. Iracionalni cilj NATO-a o nanošenju strateškog poraza Moskvi opravdano zabrinjava čovečanstvo. Jer zagonetno je kako može biti poražena država čiji nuklearni potencijal garantuje uništenje svakog neprijatelja.

– Očigledno, NATO ignoriše čuvenu Ajnštajnovu misao da će se, u slučaju upotrebe nuklearnog oružja, četvrti svetski rat voditi toljagama. Ni indijsko-kineski „rat” toljagama, u junu 2020. godine (sukob između kineskih i indijskih vojnika oko doline Galvan, koja se prostire između kineskog Tibeta i indijskog Ladaha na Himalajima odvijao se upotrebom kamenja, motaka i štapova bambusa ojačanih ekserima), koji je uvažio Ajnštajnovu misao, nije otreznio glavare NATO-a o mogućim posledicama nuklearnog rata.

Konstatovano ukazuje na to da, ukoliko sadašnja ostrašćenost sukobljenih strana na prostoru Ukrajine u što skorije vreme ne splasne, realan je rizik da će peti svetski rat biti vođen toljagama.

*Univerzitetski profesor bezbednosti u penziji