Sve na jednom mestu

Kraj Carigradskog druma, daleko van gradskog atara, po zamisli kneza Mihaila kada se iz bečkog egzila vratio u Beograd, uređen je prvi varoški hipodrom. Po njemu je ceo kvart, u kom su danas zdanja tehničkih fakulteta, decenijama nosio naziv – Trkalište. Tek krajem pretprošlog veka, kada se posle beskrajnih seljakanja ondašnje Dunavsko kolo jahača skrasilo na nekoj prostranoj poljani kraj Careve ćuprije, ovaj naziv kvarta počeo je da bledi.

Najstariji sugrađani možda pamte da se nekad taj prostor nazivao Kod Kamenovića, po uglednom građevinskom preduzimaču i velikom dobrotvoru, nešto mlađi se sećaju prodavnice „Tri čekića” po kojoj je preimenovan, dok ga ostali od 1937. godine nazivaju – Kod Vukovog spomenika.

Ali, postojao je i jedan „muški naziv” skriven u šifarniku redovnih kafanskih gostiju, nadenut po krčmi što se skrasila na uglu Grobljanske i Ratarske (danas Ruzveltove i Ulice kraljice Marije) 1886. godine, kada je dr Vladan Đorđević na Hadžipopovac izmestio staro tašmajdansko groblje. Ta mehana bila je tesna straćara od pletara, da bi se tek 1918. godine, nakon Velikog rata, uselila u zdanje od „čvrstog materijala”, pod čijim krovom je i danas. Kafane „Žagubica” odavno nema, preuređena je pa preimenovana u „Tramvaj”, a danas ko zna šta piše na firmi iznad ulaznih vrata – ali joj je barem ime sačuvano u nazivu kvarta.

Kafani je kumovao njen prvi vlasnik čije se ime zagubilo u lavirintu vremena, ali je potomcima i poštovaocima time poslao poruku da mu preci vuku poreklo iz Braničevskog okruga, sa jugoistoka Srbije.

Bludni sin

Ta kafana ušla je u povest Beograda i tajne arhive Udbe jer je u njoj noćno utočište rado pronalazio Žarko Fridrihovič Broz, najstariji sin poslednjeg doživotnog predsednika Jugoslavije.

Taj Žarko bio je ratni invalid bez ruke, čestit čovek, ali sklon piću, a na to još i preke naravi, što je bila najgora moguća kombinacija. Da stvar bude gora, nosio je metalnu protezu od čelika („gde udari, tu trava ne raste”) pa su ga u civilne uniforme zamaskirani udbaši najčešće čuvali od njega samog. Dogodilo se da je baš u „Žagubici” zapodenuo kavgu sa nekim Perom Žicom, mangupom sa Bulbuldera podjednako preke naravi, koji je „oplavio” Titovog sinčića pred punom salom i maskiranom svitom! Posle su tom Peri odvalili bubrege i izbili oko, ali je i mlađahni Broz iz tog slučaja izvukao nekakvo naravoučenije. Eto kako je ta kafana sačuvala čednost, a njeni gosti postali smerni kao da borave u manastirskoj gostoprimnici.

Pecaroši i ostali džabalebaroši

Kvart Žagubica imao je još nekoliko znamenitosti. Uz Park Ćirila i Metodija za leđima bronzanog Vuka, baš na uglu Čelopečke i Ulice kraljice Marije, nalazio se klub ribolovaca sa prodavnicom neophodnog pribora: od najsitnijih udica do najvećih meredova, od bućki za izlov soma (među kojima je bivalo i nekih koje su bile prava mala umetnička dela pa je bilo grehota potapati ih u vodu) do štapova raznih dužina i od različitih materijala, a uz njih i obavezne čuturice u koje se nikad nije nalivala voda.

U tom pecaroškom raju je u ilegali tavorio i uslužan bife, uz njega i mala prodavnica svakojake ribe, pa strasni ribolovci nisu morali ni da izlaze na reke i kanale i da se kaljaju na užas svojih očajnih supruga jer sve im je bilo tu, nadohvat ruke i na jednom mestu.

S druge strane ulice bila je ušuškana mala biblioteka s prostranom čitaonicom Studentskog doma kralja Aleksandra (nekadašnjeg „Lole”), pa su odande u klub krišom stizale dnevne novine kako bi dokoni pecaroši bili dobro i pravovremeno informisani o zbivanjima kod nas i u svetu.

Za kulturno uzdizanje žitelja tog kvarta bio je zadužen Dom kulture „Vuk Karadžić” u prvom komšiluku – u Ulici Ćirila i Metodija – koji se proslavio tek kad je u pomoćnim odajama, zapravo u podrumu, skupa s BIP-om zapatio poznatu i veoma posećenu beogradsku pivnicu, gde su nastupali neki od najboljih rok sastava onog vremena, a „Siluete” i „Zlatni dečaci” gotovo redovno, zbog studentarije koja je masovno pristizala s one strane ulice, pa i šire.

Vilajet kvarta Žagubice je konačno svenuo kad je neki mudrac smislio da Park Ćirila i Metodija premetne u – stajalište sa okretnicom autobusa i „pratećom infrastrukturom”, pa je tihi spokoj odmenilo glasno brundanje dopola rashodovanih motora. Šteta.