Rusija se vraća carskim i sovjetskim korenima

Rusija bi u budućnosti mogla u svoje granice da uključi još neke teritorije koje su svojevremeno bile deo velikog Sovjetskog Saveza, a koje su nakon dramatičnih promena 1991. stekle nezavisnost, izjavio je Dmitrij Medvedev, bivši ruski predsednik i sadašnji generalni sekretar Saveta bezbednosti RF. A takvih regiona, pored četiri bivše ukrajinske oblasti (Donjecke i Luganske republike, Hersona i Zaporožja) i 2014. vraćenog Krima, ima svuda oko ove velike zemlje. Pomenimo samo Pridnjestrovlje u Moldaviji, delove baltičkih zemalja s većinskim ruskim stanovništvom, neke kavkaske države, oblast Odese i ključnu luku na Crnom moru… Ukratko, sve ono što je vekovima pre SSSR-a bilo pod ruskom carskom krunom.

Još davne 2000. na prelomu dva milenijuma, kad je prvi ruski predsednik Boris Jeljcin predavao vlast svom nasledniku Vladimiru Putinu, duh minule carevine kao da se vratio među Ruse. Ne u smislu formalne naslednosti vladara, već u smislu verovanja naroda da je vratio sopstvenu državu, izgubljenu negde u poznim sovjetskim vremenima. Državu koja će ga štititi i za koju je spreman da radi i da se žrtvuje. Upravo onaj duh koji je u savremenoj demokratiji uveliko umrtvljen.

U vremenima velikih globalnih promena svaka država nastala veštačkim putem, a takvih uvek ima posle svetskih ratova, suočena je sa sopstvenim opstankom. Pozivanje na prošlost i „veličanstvena istorijska vremena” sve više preuzima primat nad nastojanjima da se relativizuju, pa i ponište vekovne granice, nacionalna i religijska pripadnost, pa i pojedinačna lična osećanja. Sve vidljiviji nagli uspon desnice u velikom broju evropskih država koje su mislile da su uveliko prošle fazu formiranja samobitnosti i prešle na viši stepen zajedništva, kao da ukazuje na to da je točak istorije počeo da se okreće u suprotnom pravcu.

A upravo je Sovjetski Savez bio jedna od velikih država nastalih na ruševinama vekovnih monarhija ili njihovih saveza. Upravo tako je stvorena i današnja (tačnije onakva kakva je bila do 2014. godine) Ukrajina, koja je od 2022. postala kamen temeljac otvorenog sukoba između istočne i zapadne Evrope. Ili, preciznije rečeno, između engleske krune, Napoleonovih ambicija, austrougarskih careva s jedne, i ruske imperije s druge strane. Naravno, uz neizbežno uplitanje SAD kao „vrhovnog svetskog sudije”. U takvim uslovima danas deluje država koju vodi Vladimir Putin. I, zašto ne reći, okolnosti mu idu u prilog.

U tom svom povratku korenima Rusija se suočava s nekim ključnim problemima: Zapad, na čelu sa SAD, nije sklon da ustupi svoju lidersku ulogu nikome. Naprotiv. U tom smislu ne žale se pare ne bi li se režim u Kijevu što više osposobio da spreči namere Moskve.

Uz samu rusku granicu (onu iz carskih vremena) gomilaju se ogromne količine najsavremenijeg naoružanja. Na front se, u nedostatku volje evropskih građana da ratuju za tuđi račun, šalju plaćenici i instruktori najrazličitijih profila i namera, uvodi se klasična ekonomska blokada, zatvaraju granice... Svet je došao na sam prag novog globalnog sukoba s nesagledivim posledicama.

Sve pomenuto nameće pitanje: Može li današnja Rusija da se vrati u sovjetske ili carske međe? Sudeći prema aktuelnom rasporedu moći u svetu, neke ambicije nisu bez osnova. Vreme potrošeno na obnovu ratom iscrpljene zemlje je prošlo, nekadašnji veliki protivnici (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Japan...) to odavno nisu. Novi, koji su u međuvremenu iznikli (pre svih SAD), nemaju ni potencijal ni iskustvo za postizanje nečega značajnijeg od ovoga na čemu su sada. Sklopljena su nova prijateljstva, novi savezi.

Ostaje nepoznanica da li će Rusija nastaviti sadašnjim putem. Preciznije, da li će jedinstvo naroda i vera u sopstvenu državu opstati na duže vreme. Vreme kada će konstantni privredni rast biti usporen, pa možda i zaustavljen, ne čini se blizu. O tome najbolje svedoči neuspeh evropskih sankcija nametnutih zemlji posle početka specijalne vojne operacije, kao i otvaranje novih tržišta širom sveta. Ali stvari se danas menjaju ubrzano i valja unapred razmišljati o budućim potezima.

Izvestan ventil pojavio se s dešavanjima na Bliskom istoku, pre svega u Siriji, koja bi apetite nekih velikih sila mogla da skrenu s ukrajinske drame. Danas je svakome jasno da ne može istovremeno da se bori na više frontova. Posebno ako u tim ratovima ne brani sopstveni opstanak. A Rusija upravo to radi, ne dozvoljavajući Americi i njenim saveznicima da se ušanče u onom delu Starog kontinenta koji im nikada nije pripadao.

Ukratko, u Moskvi su jasno naznačili svoje ciljeve. Oni ne prevazilaze ono što im je dodelila velika pobeda u Drugom svetskom ratu. A to znači da bi jedino poraz sličnih razmera naterao Rusiju da promeni svoju politiku. U današnjim okolnostima takva mogućnost malo je verovatna.