Dete i država

Danas je lako uz pomoć dostupnih aplikacija na mobilnom telefonu napraviti isečak iz nečijeg nastupa i namontirati snimak da bi nekog diskreditovao, te takav snimak onda širiti po društvenim mrežama i voditi besomučnu kampanju protiv onog na koga ste se nameračili. Elem, mene za tako nešto generalno baš briga i uživam kada raznorazni isfrustrirani likovi to čine sa mojim nastupima, jer tada znam da sam pogodio u metu. Tako je bilo i sa mojim nastupom na TV Hepi gde sam, između ostalog, osuđivao zloupotrebu maloletnika, osnovaca i srednjoškolaca u političke svrhe, istakavši u jednom momentu da deca do 18. godine jesu vlasništvo države, dajući za takav stav argumentaciju.

No, argumentacija i povod za moju takvu izjavu nikog nisu zanimali. Bitno je bilo izvući iz konteksta jednu rečenicu i organizovati hajku na društvenim mrežama. No, kako mene kampanje neukih i zlonamernih nikada nisu zanimale, jer mi je uvek ciljna grupa oni koji gledaju emisiju, a ne površan svet. Ipak, radi šire javnosti koja je možda u nekoj nedoumici, red je da pojasnim takav stav, koji inače proističe baš od zapadnih zemalja na koje se ugledamo po stepenu demokratije.

Dakle, mene osuđuju uglavnom oni koji preziru porodicu, nevladin sektor koji se zalaže za rasturanje porodice, da dete ima neograničena prava i da u tim pravima ne poštuje nikakav autoritet, žene koje ne zanima da budu majke, ljudi koje inače država ne zanima i koji su stava da je država samo običan servis građana od kog možemo da muzemo šta hoćemo, ali prema njoj nemamo nikakvu obavezu.

Oprostite, ali ja sam sasvim suprotnog stava od svih njih, posebno u segmentu pogleda na to šta je država, jer država je iznad svakog pojedinca i ne može nikada pojedinac i njegova prava da budu iznad države. Odmah da im pojasnim, ja sam otac četvoro dece i za razliku od mnogih koji me pljuju veoma dobro znam šta je to ljubav prema deci, ali bez trunke zazora kažem da su sva moja dece sinovi i ćerke Srbije. Kao što sam to bio ja, kao što je bio i moj brat, kao što čitava moja porodica. Pre svega, pripadamo Srbiji kao našoj otadžbini i ona je ta koja nam omogućava da živimo dostojno. Ukoliko sam ja, ne daj Bože, loš roditelj, kao i moja supruga, pa decu maltretiramo, stavljamo ih u loše uslov za život, država je ta koja ima pravo da nam oduzme roditeljsko pravo nad decom i da se postara za njihov dalji život. Kao što to može da uradi prema svakom roditelju.

Osnovno obrazovanje je obavezno, pa ako roditelji onemogućavaju dete da pohađa osnovnu školu, država mora da reaguje i da detetu obezbedi osnovno obrazovanje. Jednako kao i ako bilo ko drugi deci uskraćuje osnovnu školu i pohađanje nastave, država je dužna da interveniše i da njenoj deci obezbedi nesmetano pohađanje nastave, te da kazni one koji istu tu obavezu ne žele da ispune ili je sprečavaju. Sve do 18. godine, kada postanete punoletni, država je dužna da se u potpunosti stara o vama, kao treći roditelj. Neretko i da snosi odgovornost za gluposti koje napravite, posebno ako, ne daj Bože, nemate roditelje ili staratelje. Država može da vas da i na usvajanje ukoliko nemate roditelje, da vam omogući život u domu za nezbrinutu decu do vašeg punoletstva ukoliko nije pronašla porodicu koja bi vas usvojila.

Oni što očito mrze poredak, državu, porodicu, tradiciju, oni koji ne nameravaju da imaju porodicu, takvi neka me pljuju od jutra do mraka. Baš me briga. Stav koji zastupam, promeniti neću. Mislim da je apsolutno ispravan, jer svakako su sam Gospod koji nam je život podario, država naših predaka i na kraju roditelji koji su nas doneli na svet – istinski naši vlasnici.

Gospod večno, jer od Njega se nikada ne odvajamo, država sa dužnostima da se o nama stara do punoletstva, jer posle mi njoj služimo, a roditelji dok smo živi, bez obzira na to koliko se trudimo da se od njih odvojimo.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista