Kakva je budućnost međunarodnih odnosa

U svom tekstu „Rusija, Ukrajina, SAD i ’rasplet’”, objavljenom 10. decembra u rubrici Među nama, dr Dušan Nikoliš svrsishodno zagovara „organizovanje evropskog mirovnog bezbednosnog kongresa”. Međutim, smatram da je to previše optimistična mogućnost.

Naime, evoluciju istorije međunarodnih odnosa određivali su ugovori postignuti na važnim međunarodnim skupovima nakon odlučujućih sukoba. Vestfalijskim mirom iz 1648. godine (okončan najkrvaviji rat u istoriji Evrope – Tridesetogodišnji verski rat), koji je ustanovio načela koja će biti na snazi u narednim vekovima, počeo je da se razvija moderni sistem država i praksa multilateralnog diplomatskog dijaloga. Označio je promenu političkog poretka u Evropi: došlo je do pojave sistema nezavisnih država koje su sve više prihvatale politički autoritet umesto religioznog i njime su zasnovani koncepti nezavisnosti i suvereniteta. Ugovorima iz Utrehta iz 1713. okončan je Rat za špansko nasleđe, određene granice u Zapadnoj Evropi i ustanovljen period stabilnosti do 1789, kada je počelo kratko, burno i važno razdoblje do okončanja Napoleonovog remodelovanja. Nakon njegovog poraza, evropske sile okupile su se 1815. na Bečkom kongresu i od tada je evropski poredak evoluirao ka evropskom međunarodnom društvu pod hegemonističkom kontrolom V. Britanije, Austrije, Pruske, Francuske i Rusije (od 1815. do 1902. postojala je ravnoteža moći u najdužem i najstabilnijem međunarodnom sistemu – Kisindžer), što se poklopilo s paks britanika – promoter ekonomskog liberalizma (1776–1914). Od tada se to društvo proširilo kao mreža interakcija u efektivni sistem dominacije nad svetom (kolonijalizam).

Posle Velikog rata Versajskim ugovorom iz 1919. u međuratnom periodu je ustanovljen sistem kolektivne bezbednosti oličen u Društvu naroda, koje nije dobro funkcionisalo zbog neučestvovanja SAD, izolovanosti SSSR, agresivnog revizionizma Nemačke, Japana i Italije i opšteg nedostatka političke volje članica da se uzdržavaju od kršenja ugovora, da primene kolektivnu upotrebu sile i ukorenjen je period nestabilnosti i netrpeljivosti uz porast nacionalnih egoizama. To je bio drugi tragični tridesetogodišnji rat (1914–1945), obeležen opadanjem evropske nadmoćnosti i usponom SAD.

Na potpuno novoj međunarodnoj sceni posle Drugog svetskog rata 1945. je osnovana OUN, zasnovana na primatu realizma nad idealizmom Društva naroda i sistemu kolektivne bezbednosti, preoblikujući svetski poredak. Povelja OUN je označila kraj dominacije evropskih sila, a u svetu je prevladao ideološki baziran hladni rat (1945–1991) zasnovan na bipolarnoj ravnoteži snaga, namerno okončan bez formalnog aranžmana (što se pokazalo kao velika namerna greška) i nastupio je paks amerikana (SAD su postale jedina supersila), što se donekle izmenilo poslednje decenije. Od tada se međunarodna zajednica, u potrazi za odgovarajućim modusom vivendi, nalazi u konstituisanju ad infinitum i karakteriše je stanje bez koherentnog poretka, čemu države moraju neprekidno da se prilagođavaju jer omogućava različite kombinacije (uglavnom neprihvatljive za većinu) u našem periodu neizvesnosti. SAD (prevashodno vestfalijanska država) nisu bile u stanju da same struktuiraju novi međunarodni poredak oklevajući da preuzmu takvu odgovornost, što ih je orijentisalo na G-7, s ciljem da ta uticajna grupa bude novi kreator poretka – što nije uspelo. Postojeća arhitektura međunarodnih institucija je ostatak preokupacija i odnosa iz sredine 20. veka i izvan je aktuelnih novih izazova, od terorizma i nuklearne proliferacije do finansijske nestabilnosti, globalnog otopljavanja, energetskih problema i pojave novih rastućih sila. Takođe je neophodna reforma Saveta bezbednosti OUN na reprezentativnoj osnovi. Svet se nalazi na prekretnici – bipolarni period je okončan, a multipolarni je i dalje u stanju definisanja.

Svedoci smo današnje gubitne kombinacije: sukobi u Ukrajini i Palestini, uz otvoreno pitanje u Siriji, samo su učvrstili slabosti sadašnjih lidera da ozbiljno shvate kako treba da funkcioniše međunarodni sistem i trajnije primenjuju postojeća pravila; NATO i dalje sve češće postupa suprotno svom nazivu (Severnoatlantski pakt širi se na istok Evrope i u Aziju); OUN još jedanput pokazuje svoje slabosti kao tokom devedesetih (građanski rat u SFRJ, bezočna agresija NATO-a na SRJ, nesprečavanje genocida u Ruandi), zbog čega je neophodno njeno organizaciono i funkcionalno menjanje.

Pošto aktuelna preganjanja zarad očuvanja ili dobijanja liderstva ne doprinose stabilnijem međunarodnom poretku, može se zaključiti da su naši prethodnici bili i pametniji i mudriji od onih nakon Velikog rata do danas. Očit primer kratkovidosti, neuviđavnosti i sebičnosti je Minhenski sporazum iz 1938. kojim je, povlađujući Hitleru, „poklonjena” Čehoslovačka i utrt put ka daljoj agresiji. Može se konstatovati da su lideri i stručnjaci međunarodnih odnosa u svetu poslednjih 50 godina (posle KEBS-a u Helsinkiju 1975) mnogo puta izbegavali održavanje nekog važnog skupa na vrhu radi razmatranja i donošenja relevantnih odluka kojih su dužni da se pridržavaju. Nažalost, epitete nezreli i oni koji rade „ispod žita”, kojima se ne može previše verovati u vreme skoro potpune globalne informatičke povezanosti – u tome im u mnogo čemu idu naruku i tzv. društvene mreže – teško je skinuti i postati obzirniji i moralniji kada su izmišljene postistina, tzv. lažne vesti i sl. A smer u kojem se kreću međunarodni odnosi ne uliva ni optimizam ni poverenje.

Da li će nas veštačka inteligencija (kojoj srljamo) opametiti (i ovladati) na pozitivan način ili onaj drugi – neželjeni?

Dr Dragan S. Vujnović,
karijerni diplomata u penziji, Beograd