Ništa nije teže od gubitka deteta

U životu ne postoji ništa gore od gubitka deteta. Uvek se setim mog oca koja je govorio: sve je u redu dok je po redu, kad počne da preskače – nije normalno. Nije u redu da roditelj hoda iza sanduka svog deteta. Ta bol i ta praznina zaista ni sa čim ne mogu da se uporede. Ovako je opisala najteži trenutak u životu dr Sanda Rašković Ivić, psihijatar i psihoterapeut, koja je bila gost podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar”.

Sina Jovana, koji je preminuo izvršivši samoubistvo, Sanda je dobila u braku sa drugim suprugom Aleksandrom, sa kojim je, kaže, imala predivan život.

– Nažalost, meni su se u poslednjih nekoliko godina desile dve tragedije. Umro mi je suprug. I umro mi je sin. Bila sam očajna neko vreme i tad mi je bilo teže nego kada sam došla iz Zagreba u Beograd. Pitala sam se, šta je to sve vredelo, da se zavrti novi krug života, da se sve to prođe, kad sam sad to izgubila... A onda sam pomislila šta bi bilo da nikad nisam upoznala Aleksandra, da s njim nikad nisam imala onu ljubav, osećanja i razmenu emocija i misli, da nikada nisam rodila mog Jovana koji me je toliko uveseljavao i obogaćivao moj život. I negde sam shvatila da ne smem da budem očajna, da moram da budem zahvalna na onome što sam imala. Pošto sam vernik, nekako verujem da je ovo jedna kratka pauza do ponovnog sastanka. Sa Aleksandrom sam se odlično uklapala, imali smo neku duhovnu bliskost. Moj suprug je pružio meni nešto što bi, ja mislim, svaka žena trebalo da ima, a to je da ima osećanje da nekome pripada, a da je svoja i slobodna – istakla je naša sagovornica.

Posle smrti supruga i sina, pitala se zašto se sve to tako dogodilo i koja je njena uloga u tome, a onda je shvatila da ima stariju decu i tri unuka, i činilo joj se nepravedno prema njima da se prepusti depresiji, očaju.

– Činilo mi se nekako da bi njima okrenula leđa, da bih njih povredila, da bih prema njima bila nepravedna. I to me je negde malo razbudilo. Naročito mi je pomoglo rođenje trećeg malog dečaka. Jako volim miris bebe. Kuća u kojoj je beba ima poseban miris. Taj novi život je uticao na mene da probam da kao baka dam svoj emotivni i drugi doprinos da dečaci negde budu srećni, da budu zadovoljni, da budu zdravi, da imaju jedan, koliko god se to može, srećan život – dodaje dr Sanda Rašković Ivić.

U našem podkastu istakla je i da je razmišljala o tome da napiše knjigu o gubicima i njihovom prevazilaženju, o čemu se ne govori, jer se to gura „pod tepih”, a da je svaki gubitak – počev od gubitka kućnog ljubimca ili posla, razvoda braka, gubitka roditelja, prijatelja, rođaka, bračnog druga, do drastičnog gubitka deteta – veoma težak.

– Najpre imate stanje poricanja kad ne možete da verujete da se to dogodilo.

Onda ste ljuti, pa mislite da je lekarska greška, pa razmišljate o tome šta ste mogli da uradite, da li ste mogli nekog da odvedete na pregled, ili da mu pomognete na neki drugi način, da budete tu, a niste bili. Pa onda imate period kad se pogađate sa Bogom, priznavši šta je vaša krivica, pa da vidimo kako sada dalje, ko sam ja sada... Onda imate sledeću fazu, a to je faza laganog mirenja s tim šta se desilo i šta ste izgubili. Naravno, sve te faze nisu kao metodske jedinice, u stilu sad smo istumačili stari Rim, pa onda prelazimo na srednji vek. One „šetaju”. Nekad se čovek oseti kao Sizif koji vuče kamen, taman je to sve sredio i onda ponovo nekako klizne u taj jedan bes i očajanje. I to je nešto što treba prihvatiti kao normalan rad tuge. Treba pustiti da čovek bude i depresivan i tužan i da plače, ali treba videti da li te stvari traju predugo, da li je ta tuga preduboka, da li se ona toliko zapatila da je čovek ušao u neko očajanje. Tada treba potražiti stručnu pomoć, ali svakako treba nalaziti smisao posle gubitka i naučiti da sa tim gubitkom živite. Ja sam dva, tri meseca posle smrti sina postala svesna da treba da izađem iz tog stanja, iz tog sveta. bolje rečeno, sveta glasa, smeha, dodira, da pređem u stanje osećanja, sećanja, da prosto osećam one koje volim, a nisu sa mnom. Da treba da se sećam, da zajedno putujemo, da zajedno nešto doživljavamo. To je nekako već prihvatanje da morate preći na druge načine komunikacije sa onima koje volite, a nisu više tu na ovom svetu – naglasila je gošća našeg podkasta.

Budući da je rođena i odrasla je u Hrvatskoj, ističe da joj nije bilo lako da napusti izgrađen život koji je imala u Zagrebu i dođe u Beograd.

– Zagreb je bio moj grad, grad gde sam rođena, grad gde sam završila studije, radila, položila specijalizaciju i magistrirala, grad gde sam rodila decu, gde sam imala i profesionalna i emotivna ostvarenja, svoje prijatelje. To je bilo jako teško vreme, vreme u kome je netrpeljivost prerasla kod nekih ljudi u mržnju i postala toksična. Doživela sam to da me neke kolege s kojima sam se družila izbegavaju i da pređu na drugu stranu ulice kada prolazim. Oni što su me jako voleli, a kod kojih sam išla u kuću, imali su probleme. Recimo, ja im dođem u posetu i posle toga od kolege čujem: „Sanda, moram nešto da ti kažem, mnogo mi je teško. Molim te, nemoj više dolaziš kod nas. Bila je policija da nam pretraži stan posle tvog dolaska.” Oni su bili Srbi. Bilo je i fizičkih napada i dobila sam i policiju ispred ispred zgrade i pred vratima ordinacije. Dešavalo mi se da taksisti neće da me voze jer su me viđali s mojim ocem koji nas je posećivao kada je dolazio u Zagreb. Bilo je i pozivanja telefonom, pretnji… Videla sam da je nemoguće živeti tamo i da je jedina ispravna odluka da odem, jer nema mira među maslinama – priseća se dr Sanda Rašković Ivić.

U to vreme, ističe, bilo je nemoguće održati prvi brak jer njen tadašnji suprug nije hteo da ode iz Zagreba i izabrao je da tu ostane.

– Znam da je bio pod velikim pritiskom i da ni njemu nije bilo lako, on je ipak bio zet Jovana Raškovića koji je u to vreme bio lider Srba u Hrvatskoj, tako da mu je to sigurno ometalo bilo kakvo normalno funkcionisanje. I on i ja izabrali smo svoj put, brak se raspao. Nažalost, situacija je postala takva da je bilo jako teško opstati u tom vremenu. I onda sam morala da odem. Taj odlazak nije bio nimalo lagan, u Beograd sam došla sa decom. Došla sam naravno u svoju maticu. Zaposlila sam se u bolnici „Dr Laza Lazarević”, ali trebalo mi je određeno vreme za adaptaciju – navodi naša sagovornica.

U prvom momentu prolazila je kroz sve ono što su prolazili i drugi ljudi koji su bili prinuđeni da odu sa tog prostora.

– Oni su to preživeli svakako na teži način od mene, mislim pre svega na ljude koji su dolazili u kolonama. Prvo imate fazu optimizma gde ste srećni, došli ste i sad ste bezbedni, ne morate da zaključavate vrata, možete da pustite decu da se igraju, svoji ste među svojima, to je faza optimizma. Posle imate fazu pesimizma kad počinjete da se suočavate sa nekim stvarima koje baš nisu onakve kako ste vi zamislili da će da budu. Ljudi koji su izbegli, a nisu mogli odmah da nađu posao suočavali su se sa egzistencijalnim problemom. Ja sam se srećom zaposlila, tako da taj problem nisam imala, ali nekako adaptacija i očekivanja su bili teški, nedostaju vam mesta, nedostaju vam vaši prijatelji, i to je nekakva faza pesimizma. Posle imate fazu depresivnog pesimizma koju ja srećom nikada nisam iskusila, a to je kad ova faza pesimizma potraje isuviše više dugo, kada vam vaši domaćini kažu: „Ajde svakog gosta za tri dana”, onda se pitate šta će biti dalje – ističe Rašković Ivić.

Nikada nije mislila da će ostaviti „beli mantil” i ući u politiku, ali je spletom okolnosti to postala njena svakodnevica.

– Tada sam mislila da samo prosto dajem političku podršku, ali bez ideje da budem na bilo kakvoj funkciji. Međutim, 2001. godine, kad je formirana vlada, jedna grupa ljudi koji su izbegli iz Hrvatske tražila je od predsednika Vojislava Koštunice da podrži to da ja budem komesar za izbeglice. U početku bila sam prilično zgranuta, A onda su mi rekli da to dugujem svom zavičaju i svom ocu. E onda me tu prijatelj koji je to izgovorio, „kupio”, okrenuo, tako da sam, ipak, pristala na to. I tako je krenuo moj ulazak u politiku – priseća se Sanda Rašković Ivić, koja je neko vreme bila i ambasador naše zemlje u Italiji.

Jedan od trenutaka koji nikada neće zaboraviti u životu, je njen poslednji susret sa ocem Jovanom Raškovićem koji se odigrao na autobuskoj stanci.

– Nisam ni sanjala da nam je to bio poslednji susret, tata je umro, a ja mislim da on presvisnuo od tuge. Videli smo se na autobuskoj stanici jer me je ispraćao, tada su bile sankcije i nisu leteli  avioni. Pričali smo o nekim običnim stvarima… Kad bi čovek znao gde će da padne on bi seo… Da sam znala da će to biti naš poslednji susret, sigurno bih ga nekako više grlila, sve bih mu rekla, najviše koliko ga volim i koliko mi je u životu značajan. Iako je on to znao, ali mislim da uvek to treba reći najmilijima – dodala je dr Rašković Ivić.

Nisam se pokajala zbog odlaska iz politike

Na pitanje da li se pokajala zbog odluke da više ne želi da se bavi politikom, ona odgovara da nije i da je njen razlog bio neuspeh na izborima.

–Tada sam rekla da kad vam ljudi, građani, glasači prosto okrenu ogledalo i kažu da ta vaša politika kod njih jednostavno ne prolazi, mislim da je osnovno i da je stvar integriteta i zdravog razuma da se onda tog posla manete. A sem toga ima mlađih ljudi i mislim da je došao red i na smenu generacija, tako da se nisam pokajala. Naravno, politiku pratim, društvena zbivanja, naročito sada ova zbivanja više kao neki psihološki fenomen kod ljudi. Osluškujem i mnogo pričam sa ljudima jer se javio osećaj nesigurnosti, nebezbednosti, ljudi ne znaju šta im donosi dan, šta im donosi noć. Jako nas je potresla sve kao društvo – tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar”, pa ona u Malom Orašiju i Duboni, a onda sada i smrt 15 nesrećnih ljudi pod nastrešnicom u Novom Sadu. To je unelo neki nemir i neizvesnost. Ne bih se vraćala u politiku, prvo zato što imam 69 godina i mislim da je moje vreme prošlo, ali uvek sam spremna da pomognem u stručnim stvarima – istakla je dr Sanda Rašković Ivić.

Očajanje se „okreće” u zahvalnost

Sanda Rašković Ivić ističe da dosta vremena provodi sa unucima, da mnogo čita i da se ponovo druži sa prijateljima, jer kada se bavila politikom za sve to nije imala vremena. Za mladoliki izgled kaže da je to zasluga genetike jer joj je mama, koja je umrla u 90. godini, imala divno lice bez bora.

– Ceo život sam volela da jedem umereno, volela sam da popijem vino umereno, volela sam da se zabavim i to umereno. Ali sam po prirodi optimista. Znači, meni je čaša sem u najgorim trenucima mog života uvek bila dopola puna i uvek sam gledala šta sve dobro može da se izvuče. Pa čak i u najgorem periodu mog života, a to je smrt mog sina,

ja sam i tada okrenula svoje očajanje, tugu, osećaj krivice, depresije u zahvalnost šta sam ga imala, šta sam ga upoznala, šta sam mogla s njim da pričam, da se s njim smejem, da s njim putujem, da ga zagrlim i mislim da to osećanje zahvalnosti na onom što imamo – navela je naša sagovornica.

Tatin uticaj na izbor profesije

Uticaj oca Jovana Raškovića da postane psihijatar je bio zaista veliki.

– On je bio vrlo brižan i nežan otac. Ličio je na biblijskog proroka, a u stvari se ponašao kao plišani meda. Mnogo sam sa njim razgovarala i negde me je on podučio da je u stvari ljudska duša diferencija specifika svakog od nas. To znači da nema dve iste priče, nema dve iste šizofrenije, nema dve iste depresije, nema dve iste paranoje, nema dve iste opsesivno-kompulzivne neuroze… Tako da svako od nas ima svoju priču i u tome je i velika zanimljivost, raznolikost i zanimljivost psihijatrije – dodaje naša sagovornica.

Pred prvi ispit na fakultetu imala je tremu, a tata je odlučio da je odvede na zagrebačko groblje.

– Kada sam videla sve te grobove i sudbine, kad sam videla da ima mnogo gorih stvari od toga da se padne na ispitu ili da se ne dobije najviša ocena nego nešto skromnija, umirila sam se. I položila sam ispit. Tačno je znao gde treba da me odvede – dodaje Sanda Rašković Ivić.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU