Studentova buna

Duga je istorija buna u Srbiji. Bez obzira na povode, uzroke i posledice, koje nisu uvek bile u skladu sa motivima onih koji su ih podizali, sve su uvek bile odraz duha vremena i izražavale dublja društvena pomeranja. Studentske demonstracije 1968. godine, na primer, kako god da su se činile njihovim neposrednim učesnicima bile su izraz kraja epohe liberalizma i početak nove neokonzervativne epohe koju su desetak godina kasnije personifikovali Margaret Tačer i Ronald Regan pa posle i svi ostali. Na neobičan način i u Jugoslaviji je kao posledica studentskih demonstracija došlo do socijalističkog neokonzervativnog zaokreta sedamdesetih godina.

O kakvim tektonskim pomeranjima je danas reč?

Političke, geostrateške i dnevnopolitičke konotacije ove bune ili bar njihov razorni potencijali su manje-više jasni. U svom obraćanju povodom aktuelnih događaja patrijarh SPC je, prepoznavši ove konotacije, istakao da u uzburkanoj i nemirnoj atmosferi, u kojoj se nalazi naš narod, možemo reći i država, crkva se moli za sve učesnike u društvenim zbivanjima da ispolje pravu, istinsku, hrišćansku, mirotvoračku, pravoslavnu odgovornost, da ispolje iskreno uvažavanje svih mišljenja, posebno onog drugačijeg, nikad ne gubeći iz vida opšte dobro, zajedničko dobro iznad kojeg ne bi smelo biti nijedno uže, političko, društveno ili sebično, grupno, interesno. Pozivajući se na svetosavlje, on ukazuje da je potrebno da i „svaki brat istupi iz sebe, da krene u susret onom drugom u meri u kojoj on to može, u meri u kojoj njegova pozicija zahteva”.

Jasno je da vlast, oličena u predsedniku države, predstavlja jednog brata. Nejasno je, međutim, ko je drugi brat, a poseban je problem ako je u pitanju „veliki brat” kojeg svetosavski poziv ne zanima i ne dotiče?

Mada vitalan za budućnost naše zemlje, problem o kome govori patrijarh teško da će doći do ušiju studenata koji su u značajnom broju prihvatili blokadu kao izraz bunta. Drugim rečima, suštinsko pitanje je protiv čega se studenti zapravo bune. Taj odgovor još niko nije artikulisao. Svaki od učesnika u ovaj protest učitava neko svoje tumačenje i nezadovoljstvo, a ona ne samo da nisu nužno u međusobnom skladu nego se kreću u širokom dijapazonu od neposrednih povoda vezanih za pad nadstrešnice, preko nezadovoljstva raznim aspektima funkcionisanja sistema do nezadovoljstva opštim stanjem društva.

Pitao sam više prijatelja koji podržavaju i učestvuju u protestima i blokadama da mi kažu ko zapravo vodi i usmerava proteste i šta im je cilj. Niko nije mogao da odgovori na to pitanje. Jedan mi je umesto toga postavio kontrapitanje da li sam ja zadovoljan stanjem društva.

Naravno da nisam, ali sam potpuno svestan da moje nezadovoljstvo nema veze, niti može biti rešeno ovim protestima. Svestan sam, takođe, da ovako vođeni i (ne)artikulisani neće popraviti stanje društva. S druge strane, ostavljaju suviše širok prostor za manipulacije raznih vrsta i vrlo loše scenarije o kojima govori i patrijarh u svom obraćanju.

Razumeo bih da studenti, na primer, blokiraju ulice svaki dan 15 minuta dok se ne ustanovi i obelodani šta je uzrok pada nadstrešnice. Ako je stvarno reč o padu nadstrešnice, to bi svakako bila smislena reakcija koju bi podržalo mnogo više građana različitih političkih uverenja. Ovako neodređeni zahtevi od kojih se ne odstupa, svedoče, međutim, da ništa u vezi nadstrešnice i nije cilj protesta, već je cilj da protesti postanu sami sebi svrha i da se produže do trenutka kada bi jedna lažna vest ili bilo kakav incident od mirnih okupljanja stvorile haos.

Nesumnjivo da su organizatori blokada, ma ko oni bili, svesni onoga što čine, ali za većinu studenata protesti i blokade su izraz neke vrste nezadovoljstva svojom životnom situacijom. Njihovo učešće u blokadama se samo delimično može objasniti psihologijom gomile, dok u suštini postoji dublji problemi koji nisu u vezi ni sa povodom protesta, ni sa materijalnim uslovima života i rada studenata, ni sa nezadovoljstvima koja navode u anketama.

Ključni problem mlade obrazovane populacije samo delom je sistemskog karaktera. Država deo tog problema pokušava da reši subvencijom stambenih kredita za mlade. Problem je, međutim, strukturni i mnogo dublji. Danas je statistički moguće da svako upiše fakultet, jer je u Srbiji isti broj živorođene dece i akreditovanih mesta na fakultetima i višim školama. Već ta činjenica svedoči o svojevrsnoj inflaciji, a samim tim i degradaciji univerzitetske diplome. U svakom slučaju, sve to deluje veoma demotivišuće posebno na dobre đake i studente kojima završetak fakulteta više ne garantuje nikakvu prednost u životu, što se do kraja prošlog veka podrazumevalo. Produžetak školovanja u tom smislu ne pomaže jer se astronomski umnožava i broj doktorskih diploma koje ništa ne znače onima koji nisu zaposleni na fakultetima. Ukupna degradacija položaja škola i univerziteta koja kao posledicu ima relativno opadanje društvenog položaja nastavnika nije, dakle, posledica nikakve posebne sistemske greške, već strukturnih promena koje se naročito ubrzavaju od početka ovog milenijuma.

Drugi veliki problem, povezan s prethodnim, jeste što stručnjaci, posebno stručnjaci određenih profila postaju sve manje potrebni privredi, a konkurencija snižava njihov ukupan materijalni i društveni položaj. Pre bezmalo pola veka Andre Gorc je napisao knjigu „Zbogom proleterijatu”, u kojoj je dokazivao da su tehnološke promene dovele do fragmentacije radničke klase i smanjenja potrebe za njenim radom. Danas veštačka inteligencija preti da uputi poslednji pozdrav upravo stručnjacima koji su svedeni na nivo koji je tokom industrijske epohe imala radnička klasa. Ako su radnici bili dodatak mašini, stručnjaci postaju dodatak veštačkoj inteligenciji, kratko rečeno, postaju proleterijat postindustrijskog doba. Ekonomske promene i globalizacija dodatno su pogoršale položaj srednje klase i dovele do stagnacije njihovih materijalnih primanja u razvijenim zemljama. Taj trend će se nastaviti. Samo zaista izuzetni mogu očekivati da će imati uspešne karijere i približiti se sve užem i zatvorenijem krugu nove globalne elite.

Suočena s dugotrajnom društvenom marginalizacijom kojoj ne vidi stvarni uzrok, studentska populacija i njihovi nastavnici osećaju zebnju i kolektivnu anksioznost protiv koje pokušavaju da se bore društvenim aktivizmom koji postaje sam sebi svrha. Takav aktivizam možda ima terapeutsko dejstvo, ali ne vodi nikakvim stvarnim društvenim promenama. Štaviše, on može lako biti iskorišćen za bilo koje ciljeve onih koji vešto barataju informacijama i imaju znanja neophodna za usmeravanje društvenih procesa. Treba li reći da je upravo to globalna elita personifikovana u neodređenom licu velikog brata koji kao u rijalitiju izdaje naloge koje učesnici moraju da sprovode.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista