Šestica profesora Slobodana Matijaševića

Slobodana Matijaševića prvi put sam sreo 1961. godine, kada smo upisali Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu. Na studijama nas je bilo iz svih krajeva. Matijašević je poreklom iz Bijelog Polja, u Crnoj Gori, a ja od Mionice, iz sela Đurđevac. Stanovali smo u studentskom domu „Lola”, učili u biblioteci na fakultetu i hranili se u menzi „Gajret” kod Palilulske pijace.

Matijašević je redovno polagao ispite i davao godine, diplomirao sa solidnim prosekom i po diplomiranju dobio stipendiju u SAD, gde je i doktorirao. Po završetku školovanja u SAD, i pored ozbiljne ponude profesora da ostane u Americi, vratio se u zemlju da bude pored oca i majke, koji su već bili prilično stari. Konkurisao je na Tehnološko-metalurški fakultet i bio primljen da predaje predmete iz metalurgije. Vaspitan, radan, dobar pedagog, često je komunicirao sa studentima, koji su ga veoma voleli.

Jednog dana, prolazeći kroz hodnik, primeti jednog studenta kako stoji naslonjen na zid i zamišljen. Šaljivo ga upita:

„Petroviću, što si mrke opustio brke?”

„Profesore, nemam uslov za treću godinu, fali mi jedan ispit.”

„Koji ti fali?”, upita profesor.

„Livenje, ili jedan vaš”, odgovori student.

„Ti si bio vredan, uredan na predavanjima, položio si kolokvijume... Šta ti se desilo?”

Ćutao je, oborene glave, a onda tiho progovori:

„Mama i tata ne razgovaraju danima...”

„Dođi u moj kabinet i ponesi indeks, ali budi tačan”, reče mu profesor.

Student je stigao 10 minuta pre dogovorenog vremena, pokucao na vrata i pružio profesoru indeks. Profesor upisa ocenu šest i vraćajući mu indeks upita:

„Kad možeš da dođeš da ovu ocenu odbraniš?”

„Mogu za 20 dana.”

Profesor upisa datum za 21. dan – ponedeljak u osam sati.

„Ne zaboravi da povedeš dva druga s godine da slušaju, a obavezno pozovi i roditelje.”

Odbrana je prošla veoma dobro, atmosfera školska, odgovori tačni, a student pun samopouzdanja. Ispit je trajao oko 20 minuta, a po završetku profesor je pružio ruku studentu i čestitao roditeljima, koje je ispratio do vrata uz reči:

„Blago vama da imate ovako dobrog sina...”

Nakon mesec dana počela je treća godina. Petrović je jednog dana, u pauzi, pokucao na vrata kabineta profesora Matijaševića.

„Profesore, došao sam da vam kažem lepu vest... mama i tata su se pomirili. Hvala vam.”

Profesora Slobodana Matijaševića više nema, ali je ostalo sećanje na ovog dragog čoveka i vrsnog pedagoga.

Mihailo Grujičić,
dipl. inž., Beograd