U mračnom tunelu krize postojanja

Neobična i autentična u svojoj srži, stilski i formalno složena, i vizuelno i senzualno specifična predstava „Preobražaj”, donela je potrebnu svežinu izraza na našim scenama, zbog osobenog tumačenja jednog književnog klasika, propuštenog kroz lično iskustvo, ugrađeno u scenski tekst. Polazeći od Kafkine antologijske novele, nadrealnog, apsurdnog i metaforički izazovnog dela, autor scenskog teksta i reditelj Marko Torlaković napravio je vrlo začudnu, autoironičnu predstavu, izgrađenu u sudarima svetla i mraka, surovosti i nežnosti. Protagonista je neuhvatljivog, izmičućeg identiteta, između Marka Torlakovića i Gregora Samse, a radnja je postavljena uz brehtovsku distancu izlaženja glumaca iz likova i otkrivanje delova procesa nastanka predstave, odnosno pokušaja glumaca da utvrde da li je autor zaista imao iskustvo Gregora Samse, kako je njima objasnio. To otvara značenjski izazovno polje, donekle nalik čuvenoj predstavi Olivera Frljića, bliskog (pseudo)autobiografskog karaktera, „Mrzim istinu”, gde je takođe bila pomućena granica između stvarnosti i pozorišta, dokumentarnog i fiktivnog, i gde su se glumci takođe pitali o istinitosti rediteljevih tvrdnji.

Metaforička pripovest o Torlakoviću/Samsi koji postaje insekt, možda zbog automatizovanosti i obesmišljenosti življenja, bezlične repetativnosti svakodnevice jednog službenika, vozača, ispisuje se u savremenom kontekstu i diskursu. Radnja teče na sceni koja predstavlja razbarušeni krš Torlakovićevog doma, odraz haosa u njegovoj svesti, sa naguranim stolicama, tepisima, tanjirima, klozetskoj šolji, ofingerima itd. (scena i kostim Irina Somborac). Igra mladih glumaca je odgovarajuće uklopljena u taj metež, naročito u fizički eskpresivnim scenama, kada oni kolektivno puze, grče se, uvijaju, izbezumljenih pogleda i iskrivljenih lica, odražavajući tako Markov unutrašnji nesklad, ili kada horski mumlaju nerazaznatljive reči, prateći njegove maglovite ispovesti, što sve gradi intenzivna košmarna osećanja, doživljaj nemoći. Glumci predstavljaju kolektivnog naratora, ali i pojedinačne likove, na polju stilizacije, parodije i groteske, povremeno uplovljavajući i u vode ogoljene psihološke verodostojnosti, važne u iskazu teskobe, zbog Markovog upada u bizarno stanje.

Marko Pavlovski izražajno igra Samsu/Torlakovića, izgubljenog u lavirintima njegove svesti, gde grčevito pokušava da dokuči smisao apsurdnog sveta, odsutno, bezlično, a povremeno i histerično artikulišući nepodnošljivu rutinu življenja. U očajničkom nastojanju da dokuči sebe u tom sivilu malograđanstva, ali i u mraku neskladnih porodičnih odnosa, oslanja se na Dilanovu poeziju, stihove pesme „All Along the Watchtower”, kao štit, ili put ka izlazu iz tame, gde se protagonista pesme takođe nalazi. Na taj način se značenja Kafkinog dela misaono proširuju i dovode u vezu s nasleđem kasnije popularne kulture, što se produbljuje i korišćenjem pank muzike, koja i pojačava senzualni doživljaj ove alegorične novele.

Stojša Oljačić predstavlja Oca, grubu mačo figuru, neosetljivu na slabosti i promene sina, i jednog od glavnih uzroka Markovog sloma. Iva Manojlović gradi lik Majke koja kao uglavnom svaka majka želi da zaštiti sina, uz nepreglednu milost i razumevanje. Po snazi izraza se izdvaja scena u kojoj ona odmereno i rezervisano, ali u isto vreme vrlo osećajno i potresno čita Markovo dugačko pismo što otkriva složen odnos sa ocem, njihovo duboko nerazumevanje i očevu surovost, na primer kada ga je u mladosti izbacio iz kuće, ostavljajući nezaceljene rane.

Hristina Tatić igra takođe brižnu Sestru, talentovanu za muziku, što pokazuje u „koncertnoj” sceni, koja donosi estetski upečatljiv kontrast, sa prodorom fine sete u prostor naglašene brutalnosti. U jeku haosa, ona nežno peva „Sama sam/ Samsa”, igrajući se rečima. Sara Pavlović gradi lik teatralizovane, obezljuđene Menadžerke, Torlakovićeve koleginice u firmi, bez razumevanja za njegovu krizu, a takođe predstavlja i zavodljivu Ženu u Krznu, lutku koja oživljava u svesti protagoniste, možda kao još jedan vid utehe, oslonca na putu teturavog izlaska iz tamnog tunela krize postojanja.