Zločin i kazna u realnom vremenu

Ubistvo sedmogodišnjeg dečaka u Osnovnoj školi „Prečko” u Zagrebu, koje je počinio devetnaestogodišnji mladić, a tom prilikom teško ranio učiteljicu i povredio troje dece, prvi je zločin koji se dogodio u istoriji hrvatskog školstva. Poređenje sa prvim masovnim školskim ubistvom koje se prošle godine dogodilo u OŠ „Vladislav Ribnikar” u Beogradu i koga je počinio trinaestogodišnji učenik ove škole neminovno se nameće. Javnost je veoma uznemirena, ljudi traže krivca i veoma linearno objašnjenje koje mogu smestiti u okvire uobičajene logike, što znači da se mora otkriti motiv koji je svima razumljiv i objašnjenje koje je svima logično, kaže dr Nataša Jokić Begić, psiholog i redovna profesorka na Univerzitetu u Zagrebu.

Ono što razlikuje ova dva slučaja školskog ubistva jeste identitet osobe koja ga je počinila, jer se u slučaju masakra u školi na Vračaru odmah otkrilo da iza njega stoji trinaestogodišnji učenik škole, dok u Zagrebu mediji nisu otkrili ko stoji iza ubistva, kako bi se izbeglo stvaranje „kulta ličnosti” ubice. Međutim, u javnost je stigla priča da je devetnaestogodišnji mladić psihijatrijski bolesnik, pa je bes javnosti sada preusmeren na rukovodstvo ustanove u kojoj je lečen i psihijatra koji ga je otpustio iz bolnice. Na ovaj način ponovo se stigmatizuju psihijatrijski bolesnici, ali i strunjaci koji se njima bave, primećuje naša sagovornica. Istovremeno, napada se rukovodstvo škole i postavlja pitanje zašto ova obrazovna ustanova nije imala obezbeđenje, zašto su njena vrata bila otključana, zašto policija nije patrolirala ispred škole...

Glasovi razuma koji govore da se škola „Vladislav Ribnikar” zaključavala dok časovi traju i imala školskog čuvara, koji nije sprečio maloletnog ubicu da počini stravičan masakr, već je prvi stradao, za sada su u manjini, a roditelji traže uvođenje hitnih mera koje bi sprečile svaki sledeći zločin.

– Stiče se utisak da gledamo „Zločin i kaznu” u realnom vremenu. Zajednica pravi ogroman pritisak da se zločinac i svi odgovorni za ovo ubistvo što pre kazne i ta energija mora se katarzično usmeriti na krivca. Nažalost, ovo je korak unazad ne samo kada je u pitanju destigmatizacija duševnih bolesnika već i stručnjaka za mentalno zdravlje, jer se ponovo oživljava mit da su svi psihijatrijski bolesnici opasni po okolinu. Zbog toga celo društvo postaje paranoidno, a ako izostane umirujući govor stručnjaka i medija, onda će paranoidnost cvetati. To znači da ćemo u svakome gledati (potencijalnog) neprijatelja, a zaposleni u psihijatrijskim bolnicama pred svaki otpust bolesnika razmišljaće da li je pravo vreme za njegov povratak u zajednicu i da li će dići ruku na sebe ili na druge ako ne bude pod lekarskim nadzorom. Dugoročno, to predstavlja dolivanje ulja na vatru sveukupnog doživljaja da je svet postao veoma opasno mesto – objašnjava Nataša Jokić Begić.

Naša sagovornica kaže da su na sastanku u Ministarstvu prosvete dogovorene mere koje će se preduzeti povodom ovog slučaja, a prilikom odlučivanja uzet je u obzir i glas roditelja. Ona ističe da se sve odluke moraju doneti mirne glave, kada prođe doživljaj akutne traume, iako je razumljivo što javnost traži „vatrogasne” mere.

– Kada se desilo ubistvo u školi „Vladislav Ribnikar” znali smo da će se to dogoditi i kod nas, odnosno da je samo pitanje vremena kada će se desiti ovakav zločin. Propustili smo period od godinu i po dana kada smo mogli racionalno da donosimo odluke i sada se definitivno mora rešiti pitanje bezbednosti dece u školama na nacionalnom nivou, jer za tri nedelje đaci ponovo kreću u školu, a roditelji sa pravom traže sigurnost za njihovu decu – kaže Nataša Jokić Begić.

Ona ističe da je potpuno razumljivo što su roditelji preplavljeni osećajem straha u ovoj situaciji, jer neće pustiti dete u školu ako nemaju odgovor na pitanje zašto se to dogodilo. Međutim, moramo razumeti da nekada ne znamo „zašto”, jer ljudsko ponašanje nema jednoznačno objašnjenje, a dva i dva najčešće nisu četiri...

Nema komplikovanije stvari u univerzumu od ljudske duše, a kada se u nju useli duševna bolest, stvari postaju još neizvesnije i nema univerzalnog odgovora na pitanje – zašto deca i adolescenti ubijaju. Ne može se, u psihološkom smislu, staviti nijedan znak jednakosti između maloletnog ubice iz škole „Vladislav Ribnikar” i mladića koji je počinio ubistvo u zagrebačkoj školi.

Rizični 21. vek i pogrešna verovanja

Dr Nataša Jokić Begić podseća da je u celoj istoriji čovečanstva 21. vek najrizičniji za mentalno zdravlje dece i mladih i primećuje da odrasli to često zanemaruju, jer su sazrevali u drugom vremenu u kome su verovali da je svet sigurno mesto i da su ljudi dobri, a budućnost izvesna. Današnja deca odrastaju sa strahom da ih neko može kidnapovati iz vrtića, ubiti u školi i povrediti u parku. Istovremeno, od njih se očekuje da imaju sve petice u školi i paralelno pohađaju časove muzike, sporta, stranih jezika, pa oni postaju generacija preopterećene i anksiozne dece. Ako se u tu priču uplete i teror socijalnih mreža, na kojima oni grade virtuelne identitete i međusobno se takmiče ko će imati više pratilaca, prijatelja, emotikona i lajkova, a u celu priču uvede i testosteron u pubertetu, ne treba se čuditi što će neko dete početi da recka sebe, a neko da podiže nož na drugoga.