Teroristi, taoci i žrtve

TERORISTIČKI NAPAD NA BOMBAJ mogao bi da ima i jednu geopolitičku žrtvu: delikatni indijsko-pakistanski detant. Popuštanje zategnutosti između dva nuklearno naoružana suseda bilo je skromno najavljeno pre nego što su još nepoznati napadači započeli trodnevnu opsadu centra najkosmopolitiskijeg grada Indije; štaviše, događaj je šefa pakistanske diplomatije zatekao u zvaničnoj poseti Delhiju.

Ono što se u Bombaju dogodilo u sredu uveče nesumnjivo je najspektakularniji teroristički napad od udara Al Kaide na Ameriku u septembru 2001. Iako broj učesnika, njihova obučenost, planiranje i koordinacija ukazuju na moguću vezu sa društvom Osame bin Ladena, teško da će brzo biti jasno ko je i sa kakvim motivima organizovao istinski prepad na indijsku državu.

Za razliku od samoubilačkih napada Al Kaide, u kojima nema preživelih od kojih bi bilo iznuđeno priznanje, u ovom slučaju nekolicina napadača je zarobljena. Njihovo propitivanje je sigurno započelo istog momenta kad su smešteni na sigurno, ali ono što oni imaju da kažu nema mnogo izgleda da osvane na prvim stranama novina.

Kao i u prethodnim terorističkim napadima, koji po dimenzijama i ciljevima ni izdaleka nisu bili tako ambiciozni kao ovaj, indijske vlasti su prst okrenule prema Pakistanu. U medijima je osvanulo da je jedan od uhvaćenih terorista pakistanski državljanin. Moglo bi, na kraju, da ispadne i da su svi na neki način povezani sa Pakistanom, ali da li to automatski znači da su za ono što su preduzeli bili unajmljeni, potpomognuti ili samo ohrabreni.

Kakav bi interes Pakistan u ovom trenutku mogao da ima u destabilizaciji Indije, u okolnostima kada je i sam zaražen terorističkim virusom? Zar ove godine nije bilo previše samoubilačkih diverzija i na njegovom tlu, od kojih je jedan – napad na luksuzni hotel iz poznatog zapadnog lanca u Islamabadu – bio unekoliko sličan prepadu na bombajski „Tadž”? Najzad, kakve bi koristi imao Pakistan od toga što će podstaći indijski patriotizam i nacionalizam i rizikovati da, kao i 2002, kada je izvršena teroristička diverzija na parlament u Nju Delhiju, sa velikim susedom dođe na ivicu nuklearne konfrontacije?

Ova pitanja su utoliko razložnija ako se uzme u obzir da je Islamabad izložen i velikom pritisku svog glavnog saveznika, Amerike, da povede odlučniji rat protiv organizacija islamskih ekstremista kojih u Pakistanu ima poprilično, i koje su u manje ili više potvrđenim vezama sa njegovom ozloglašenom vojnoobaveštajnom službom ISI. Ona je u prošlosti bila zainteresovana da preko radikalizovane mladeži podstiče nevolje u indijskom delu podeljenog Kašmira, ali danas, kada se mnogo opasniji radikalizam nekontrolisano u Pakistan preliva iz Avganistana, moglo bi sasvim uvredljivo da se argumentuje kako je napad na Bombaj dokaz da Delhi i Islamabad imaju zajedničkog neprijatelja, da su podjednako taoci terorista i da samo zajednički mogu da im se suprotstave.

Da bi tako nešto – do juče zaista teško zamislivo – zaista moglo da se dogodi, potvrđuje vest od petka koju je emitovala indijska novinska agencija PTI: da će Pakistan, uz saglasnost Indije, u Bombaj poslati šefa gorepomenute vojne obaveštajne službe, da pomogne u istrazi. Znači li to da već postoje pouzdani nagoveštaji da su organizatori terorističkog udara na Bombaj tamo gde dosad nisu traženi?

GDE JE ANĐELA? – pitanje je koje je postavljeno u londonskom „Ekonomistu”. Povod je bio konkretan: dok su francuski predsednik Nikola Sarkozi i britanski premijer Gordon Braun bili veoma aktivni povodom finansijske krize, nemačka kancelarka, u prve tri godine mandata gotovo svakodnevno u vestima, odjednom kao da je sasvim zaćutala.

To sigurno nije zato što nema šta da kaže o problemima koji su zahvatili razvijene zapadne ekonomije: Nemačka je, uostalom, najveća ekonomska sila Evrope i najveći svetski izvoznik, a takođe je već počela dobro da oseća udare krize koja je počela kao finansijski vrtlog da bi prerasla u ekonomsku recesiju. Nemačka je zvanično u period negativnog rasta ušla upravo ove jeseni, a poslednjih dana su učestale vesti o ozbiljnim problemima u njenom industrijskom sektoru, od kojih su izgleda najvidljiviji oni u grani proizvođača automobila.

Objašnjenje je, po svemu sudeći, na drugoj strani. Angela Merkel ima drugačiji pogled kako na uzroke krize, tako i na načine da se iz nje izađe. Kako je pokazalo saopštenje posle njenog susreta sa Sarkozijem, u ponedeljak u Jelisejskoj palati, Francuska i Nemačka su uspele da se slože samo u onom što ne žele – da slede britanski model kresanja poreza na dodatu vrednost kao stimulansa za oživljavanje ekonomije. A ono oko čega na tako visokom nivou nesaglasni, po pravilu se ne saopštava.

Ali može da se nasluti. Za razliku od Sarkozija koji finansijsku pometnju vidi kao priliku da legalizuje dodatne državne intervencije u tržište, Merkelova misli da „nevidljivu ruku” ne treba sputavati niti voditi više nego dosad. Po njoj, glavni uzrok krize je „jeftin novac” u Americi i da dosipanje novih količina tog jeftinog novca, u vidu fiskalnih podsticaja, krizu može samo da primiri, ali i istovremeno i da poseje seme novih problema za nekoliko godina.

Otuda više nego skroman paket nemačkih stimulansa – samo 12 milijardi evra za sledeće dve godine – i neizvesnosti da li će u Briselu smišljen paket od 200 milijardi uopšte uspeti da zaživi, s obzirom da svoje „da” o tome treba pozitivno da se izjasne u ovom momentu ne baš složnih 27 članica EU.