Zaboravljamo na igru istine koju igramo sami sa sobom

Opera za poneti „Music Boxˮ novi je autorski iskorak kompozitorke i rediteljke Irene Popović Dragović i predstavlja beg u čaroban svet mašte. Premijerno će biti izvedena večeras od 19. 30 sati na sceni „Kult” teatra „Vuk” u Beogradu.

Iza Irene Popović Dragović snažna je uzlazna umetnička linija. Iz čistih emocija iznedrila je, pored ostalog, nagrađivanu predstavu, operu u 17 slika „Deca” prema poemi Milene Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu sa kojom je pomerila granice teatra. Rođena je u Ćupriji, diplomirala kompoziciju i orkestraciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, magistrirala na Univerzitetu Mocarteum u Salcburgu i živi svoj muzički univerzum kroz brojne predstave koje boji notama.

Postali smo usamljeni. U svetu u kome živimo često zaboravljamo jedni na druge... Odakle ideja da sve to muzičko-scenski dočarate? Šta se sve krije iza opere za poneti „Music Boxˮ?

Muzička kutija je nešto što nas spaja. To je naša unutarnja muzika, naš beg. Posle opere „Deca” poželela sam da uradim nešto što bi bio nastavak u smislu poigravanja s formom opere. Izabrala sam decu koja su bila spremna da se zaigraju i da kreiraju. Kroz proces rada otvarali smo razne teme i pokušali da ih operski tretiramo. Deca su se iz probe u probu oslobađala i njihov glas postajao je sve više „operskiji”. Pažljivo sam pratila dokle možemo da stignemo, koje teme možemo obrađivati i uživala u njihovoj iskrenosti. U predstavi „Music Boxˮ susretnete se sami sa sobom i tu možete da vidite da li ste dobro iznutra.

U pitanju je nova forma koja uz muziku u sebi kombinuje elemente dramske umetnosti, dokumentarističkog pristupa, intervjua i leksikona u kojem deca postavljaju pitanja na koja mi, odrasli često i nemamo odgovor?

U operi „Music Boxˮ deca glume, pevaju, igraju i rade to najbolje moguće. Oni su i operski pevači i to rade na sebi svojstven način. To je njihova opera. Moj zadatak je da ispratim i ispoštujem njihove granice i da pokušamo da nađemo odgovore na pitanja ili makar otvorimo debate na pojedine teme. Želja mi je da pokažem da su deca ozbiljni posmatrači i da smo dužni da ih negujemo. Njihove reakcije su iskrene, a mi stariji zaboravljamo na tu igru istine koju igramo, pre svega sami sa sobom. Ima jedan stih koji kaže da je samo važno da smo dobro unutar sebe. U okviru predstave na sceni nam se uvek priključe i neke značajne osobe iz sveta umetnosti i pričaju nam o svojim kreativnim procesima, o svojim počecima, ali i o tome gde su i šta sada rade.

Koliko je delikatno raditi muzičko-scensko delo za publiku mlađeg uzrasta?

U radu s mlađom populacijom morate biti spremni da prihvatite njihova pravila igre. Sloboda je jedina nepromenjiva konstanta – u igri, kreaciji, sloboda da kažemo ono što želimo i da se ničega ne plašimo. Deca pitaju i odgovaraju. Ona ne kriju da im se nešto ne dopada. I oni to kažu jednostavno, a vi morate da prihvatite da niste savršeni i da neka vaša ideja u koju ste duboko verovali, vremenom postane trošna i ništavna, tu pred vašim očima.

Poznato je da brižljivo birate ekipu saradnika. Ko je ovoga puta u vašem timu?

To su ljudi koji su spremni da istraju i traju. Moj veliki oslonac i vetar u leđa su Ljubica Beljanski Ristić, dramska pedagoškinja, Jasminka Petrović, književnica i Nada Kolundžija, pijanistkinja. Ove tri dame su svaka u svojoj oblasti napravile revoluciju i inspirisale me da pokušam da se izborim za novi pristup radu koji će da izrodi drugačije, nekonvencionalne predstave. One uvek imaju rešenje za sve, ali ono što je najvažnije one me čuvaju. Nekada me njihove reči vrate u život posle neprospavanih noći koje sam provela radeći na ovom projektu. Moj kreativni tim su: Tina i Maja Mladenović, muzikološkinje, Biljana Simenović, kompozitorka, Nikola Dragović, violinista, Sara Ristić i Nevena Đoković, operske umetnice. Tu je uvek Jelena Novak, muzikološkinja koja nas bodri iz Holandije. Posebnu zahvalnost dugujem Milošu Iliću koji je dizajnirao logo i plakat i Jeleni Dragutinović za fotografije. Hvala Ustanovi kulture „Vuk” koja nas je ugostila i ušuškala na sceni „Kult”.

Dečje savremene ansamble osnovali ste sa idejom da kroz slobodu, ali i improvizaciju, deca (pojedina i bez poznavanja sviranja instrumenta) komponuju svoj zvučni identitet. O čemu je reč?

Pokušavam da decu osnažim da improvizuju i zasviraju instrumente pre nego što uđu u sistem i krenu da uče pravila. Taj trenutak je važan da počnu da veruju u tu svoju unutarnju muzičku kutiju i da kad sistem krene da ih ukalupljuje, a nekima i reže krila, moraju da budu svesni da muzička kutija ne može da bude oteta i da je samo njihova. Osnovala sam dva dečja savremena ansambla „Cvrkutava mašina” za decu koja još nisu počela da idu u muzičku školu i „Nežni orkestar” koji okuplja naše buntovne, ali osetljive tinejdžere. U okviru opere „Music Box” obrađuju se teme koje ih okružuju i o kojima se možda nedovoljno govori. Ozvučili smo priču o napuštenom psu, preopterećenim mamama, zagađenom vazduhu, o deci iz marginalnih grupa i usamljenosti. Postavljali smo i pitanja u vezi s tim kako deca prepoznaju umetnika. Ko je ko? I ko je lažan, a ko iskren?

Odrasli će možda uspeti da postanu članovi ovog orkestra ako smisleno odgovore na pitanja koja im deca budu postavila... Koja pitanja mogu da očekuju?

Sve je to igra. Jednostavna. Kad odrastete, više ne želite da se igrate. Pitanje o posvećenosti i prisutnosti. Pitajte me kad sam poslednji put zatvorila oči, duboko udahnula i pokušala da čujem svoje misli. Na to pitanje nemam odgovor. A deca u operi „Music Box” imaju odgovore i rešenja za sve... Lekovita deca.

U 2025. godinu ulazite s novim idejama i energijom. Sa čime ćete se već tokom proleća predstaviti sarajevskoj publici?

Dobila sam poziv upravnice Maje Salkić koja je posle moje opera „Deca” poželela da dođem u sarajevski „Sartr” i režiram novu operu. Nejre Babić napisala je poseban komad o odnosu majke i kćerke. Tema mi je jako bliska i radujem se da krenem da istražujem zajedno s divnim glumcima iz Sarajeva. Meni su ovi izazovi uzbudljivi i čini mi se da ono što pokušavam da kreiram u tom muzičkom teatru ipak dopire do ljudi i da je većina spremna da se upusti u kreativni proces kuda god nas on odveo.