Ogledno dobro EU

U nedavno objavljenoj knjizi „Evropa – Istorija jedne ideje”, njen autor Serđo Romano, poznati italijanski istoričar, diplomata i novinar, pominje da je prvu knjigu pod istim naslovom objavio 1958. godine Karl Kurč.

U pratećoj bibliografiji Romano ne navodi da je već 1959. godine, samo nekoliko meseci posle Kurčovog rada, u Beogradu objavljena knjiga dr Zdenka Rajha „Problemi ujedinjenja Evrope – Utopije i ostvarenja”.

U ono vreme, ta studija je potvrđivala spremnost teorijske misli u Jugoslaviji da se hvata u koštac sa istorijskim, ekonomskim, političkim, državnopravnim i kulturološkim dimenzijama jedne stare ideje, koja je počela i konkretno da se oblikuje stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik 9. maja 1950. godine (Šumanov plan).

Na neki način, knjiga dr Rajha svedoči o ovdašnjoj intelektualnoj otvorenosti i begu jednog društva iz stega provincijalne pameti, kao i o nastojanjima tog društva da se njegovi kapaciteti, uprkos složenimunutrašnjimi međunarodnimokolnostima, pogotovo zbog napetosti stvorenih blokovskim nadmetanjem, usmere i na razmatranje jednog tako složenog i važnog pitanja kakvo je ujedinjenje Evrope.

Kritička otvorenost jugoslovenskog društva onog vremena, uprkos svim unutrašnjim amplitudama, prepoznavana je i u samoj Evropi. Jednopartijska vladavina i specifični autoritarni sistem u Jugoslaviji ipak su iz ugla Evrope gledani kroz prizmu bitno različitu od prizme namenjene posmatranju istočnoevropskih država, blokovski svrstanih uz Moskvu.

Pola veka posle knjige dr Zdenka Rajha, kod ovakvog stanja fakata, postaje sve očiglednije koliko se i u Srbiji i u bivšim jugoslovenskim republikama, danas nezavisnim državama, minimizira, zaobilazi ili sasvim ignoriše modernizacijska uloga koju je velika Jugoslavija imala tokom svog postojanja. Naravno, uz niz opterećenja stvorenih nizom strukturnih i drugih defekata na kojima je bila utemeljena, što se održavalo kroz brojne unutrašnje napetosti i konflikte.

Jedna od modernizacijskih dimenzija velike Jugoslavije bila je i mukotrpno stvaranje kulture mira, što je tema koja iz ko zna kojih razloga uglavnom ostaje izvan vidokruga naših socijalnih nauka. U obe Jugoslavije, uprkos svimnapetostima, ta kultura mira je obezbeđivala kakve-takve instrumente mirnog razrešavanja konflikata ili bar njihovo potiskivanje u čekaonicu vremena, da bi se u nekoj novoj fazi nastavilo traganje za instrumentima koji će potisnute konflikte rešiti na miran način.

Uprkos svimiskušenjima, dubokimekonomskim, političkimi međunacionalnimkrizama, masovna, egzistencijalna stradanja nisu se događala dok su postajale prva i druga Jugoslavija. Vrata su otvarana genocidu i zločinima baš u periodima kada je jugoslovenska država brisana sa političke karte Evrope i sveta.

Najsurovije su to pokazala iskustva iz Drugog svetskog rata, a onda iz ratova u prvoj polovini 1990-ih godina.

Od nastanka Jugoslavije, ona je kao jedinstvena, velika država Južnih Slovena, imala mnogo ideoloških i političkih protivnika i na levici i na desnici, „od Triglava do Đevđelije”. Mnogi su tvrdili i tvrde da je reč o veštačkoj tvorevini. Kada bi to bilo istorijski tačno, Jugoslavija u 20. veku sigurno ne bi bila razbijana u krvi i nasilno u dva navrata (1941-1945. i od 1990). Taj proces, uostalom, još nije dovršen. Da je bila „veštačka tvorevina”, sve je moglo da bude munjevito završeno, preko noći, uz prangije i opšte veselje na svim stranama.

I da se opet vratimo knjizi dr Zdenka Rajha, objavljenoj pre pola veka. Uz ostalo, njegova studija svedoči i o tome da ostvarenje ideje ujedinjene Evrope nije gradnja nekakve „veštačke tvorevine” ili neke kontinentalne „tamnice naroda”, već projekat koji, nasuprot tome, omogućuje i ostvarenje nekih ključnih, humanih vrednosti evropske tradicije.

U to zdanje je nesumnjivo ugrađeno i ponešto od iskustava velike Jugoslavije, one prve monarhističke, i one druge, socijalističke. Bile su to složene višenacionalne, multikonfesionalne zajednice, s vrlo raznovrsnim tradicijama unetim u zajednički državni ram. Otuda su obe Jugoslavije često bile suočene i s problemima koji ponekad neodoljivo podsećaju na teškoće koje u svom ujediniteljskom pohodu mora da razrešava sama Evropa.

Na devedesetogodišnjicuosnivanja Jugoslavije, možda može da se kaže da je ona bila i neka vrsta oglednog dobra, na čijim je iskustvima, dobrim i lošim, pa i onim katastrofalnim, Evropska unija mnogo toga naučila, ili je bar bila u prilici da to učini.