Devedeset godina od nastanka Jugoslavije

Udruživanjem Kraljevine Srbije i Države SHS proglašene na ruševinama Austrougarske, stvorena je 1. decembra 1918. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. To je bio početak stvaranja Jugoslavije i prva samostalna integracija južnoslovenskih naroda. Iz današnje perspektive nije teško uočiti sve mane (su)života pod istim krovom, ali i decenije zajedničkih uspeha koji su bili mogući zahvaljujući činjenici da je Srbija bila glavni pokretač promena.

„Kada je na Balkanu pukao prvi pucanj, njegov odjek se čuo i u našem poslednjem, najzabačenijem selu… I iskra one moći, samopouzdanja i snage života koja je uzela maha na jugu, buknula je i na slovenačkom tlu. Slabić je shvatio da je brat snažan i počeo je da veruje u sebe i svoju budućnost”, kazao je na predavanju u Ljubljani 12. maja 1914. veliki slovenački pisac Ivan Cankar. Odmah je završio na robiji, jer je rekao „dobru reč o Srbima”.

Prva Jugoslavija je u njenim severozapadnim krajevima dočekana sa neskrivenom nadom. Poslanik iz Dalmacije Josip Smodlaka je tokom pregovora o ujedinjenju prekoravao sunarodnjake što Srbiji nameću nerealne zahteve: „Vi biste da uđete u ortakluk sa jednom slavnom firmom…,a hteli biste da postavljate uslove vi, koji niste ni propala firma!?”. Da euforija izazvana ujedinjenjem nije bila kratkog daha otkrivaju anali opštine Kranj koja je 2. avgusta 1926,sa 18 glasova „za” i triglasa „protiv”, odlučila da ceo kraj kao izraz ljubavi prema Srbiji i Srbima, nazove – Srbija.

Uprkos demonstraciji velikih očekivanja od narodnog oslobođenja i preporoda, u državi ubrzo izbijaju međunacionalna trvenja. Slovenački poslanik Anton Korošec 8. februara 1928. u Narodnoj skupštini izgovara rečenicu koja kasnije postaje krilatica secesionista, a koja glasi da u državi „Srbi vladaju, Hrvati debatiraju, a Slovenci plaćaju”.

Drugi svetski rat donosi Jugoslaviji teška stradanja, okupaciju i građanski rat, što je okončano pobedom revolucije, stvaranjem federacije i totalitarnom vladavinom komunističke partije. Krah socijalizma uvodi nesvrstanu Jugoslaviju u krizu koja opet vodi u građanski rat.

Paradoks konačnog raspada zajedničke države,nastale 1918, jeste da su događaji s početka devedesetih godina 20. veka zakočili i za nekoliko decenija usporili evropske integracije potonjih eksjugoslovenskih država. Zaboravlja se da je Jugoslavija još u proleće 1989. uzeta „u najuži izbor, bila prvi kandidat” za pridruženo članstvo u Evropskoj zajednici (EZ), preteči EU, što je 1990. potvrdio tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Janez Drnovšek: „U razgovorima koje sam vodio sa španskim premijerom Gonsalesom i drugim ličnostima iz vrha Evropske zajednice, kao i sa predstavnicima Evropskog saveta, dogovoreno je da ćemo (SFRJ) u januaru 1991. postati punopravan član Saveta ukoliko se u republikama završe višestranački izbori.”

Strani državnici su uzalud podsticali „jugoslovensko jedinstvo”, a među njima je tada bio čak i nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer, koji je decembra 1990. upozoravao da u „Evropu može samo demokratska Jugoslavija, i to samo u komadu, a nikako u komadima!”.Sličnu poruku je Beogradu, kao i predstavnicima separatističkih republika, preneo i italijanski šef diplomatije Đani de Mikelis koji je ustrajno opominjao da bi bila greška ako bi Jugosloveni „sasvim razbili svoju državu”.

Uprkos izgledima da jedinstvena Jugoslavija brzo postane član EZ-a, rukovodstva razvijenih republika SFRJ odbijaju da plaćaju u „fond za nerazvijene” i umesto saradnje biraju boj za nacionalni suverenitet. Usledili su sukobi u kojima je prokockan renome „slavne srpske firme”.

Posle svega možemo konstatovati da se Jugoslavija „u komadu” mnogo više približila ulasku u zajedničku tvorevinu evropskih država, nego što je to do danas uspelo njenim naslednicama, sa izuzetkom Slovenije koja je „neto platiša” u blagajnu EU. Naslednice SFRJ uz to jedne drugima zagorčavaju napredovanje na putu ka EU, pa Zagreb kaže da od Ljubljane ne očekuje da Hrvatskoj otvori dveri Unije, već da ih Slovenija, kao članica, ne zatvara stalnim pritiscima i blokadama. Ipak, sve države nastale na tlu SFRJ spaja želja da što pre uđu u EU. A, to dokazuje da ideja udruživanja nije bila naopaka i da vazda ima smisla, pa moderna Srbija, poučena iskustvom iz prošlosti, u tom društvu može ponovo da postane „slavna firma”,ne samo na Balkanu nego i u širem, „evropskom ortakluku”.